Glavom kroz zid

Pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu – upravo je to bio slučaj sa armijskim probnim pilotom Čakom Jegerom, koji se u jesen 1947. godine nalazio na aerodromu Marok, negde u pustinji Mohava na jugu Kalifornije. Njegov zadatak bio je sasvim prost – trebalo je da postane prvi čovek koji će da leti brže od zvuka i pri tome da ne pogine. Ovo drugo je, izgleda, bio komplikovaniji deo poduhvata jer su neuspešni pokušaji probijanja “zvučnog zida” do tada već odneli živote mnogih nesrećnih pilota. Međutim, Jeger je u odnosu na obične smrtnike imao značajnu prednost – za svoj život uopšte nije mario, a takve obično čuva bog lično.

ĐAVOLSKA NAPRAVA: Letelica X-1 koja je trebalo da dostigne brzinu koju stručnjaci označavaju kao mah 1 nastala je tokom 1946. godine kao plod zajedničkog istraživačkog rada “Bel” kompanije, Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA) i američke vojske. Jeger kaže da je postojalo bar tuce načina da čovek izgubi glavu leteći u ovom projektilu na raketni pogon. Avion je imao raspon krila od deset metara i bio težak oko 2500 kg; u njegove rezervoare mogle su da stanu četiri tone goriva. Bio je opremljen raketnim motorom sa četiri nezavisne komore za sagorevanje, a nivo generisanog potiska regulisan je njihovim nezavisnim paljenjem i gašenjem. Za rad motora korišćeno je oko hiljadu litara “votke” (ako se tako može nazvati razblaženi etil-alkohol) i otprilike isto toliko superhladnog tečnog kiseonika. Da bi se uštedelo gorivo za poletanje, X-1 je u vazduh podizan pomoću leteće tvrđave B-29, a pilot se u raketoplan spuštao “u letu”, pravo iz bombardera. Prilikom spuštanja motori su takođe bili ugašeni, tako da je X-1 ponirao kao jedrilica. U “asketskom” kokpitu sa bočnim ulazom i bez katapultirajućeg sedišta bilo je mesta samo za jednog pilota. Avion kojim je Jeger leteo dobio je naziv “Glamurozna Glenis”, po njegovoj voljenoj supruzi, Glenis Fej Dikhaus.

Početkom oktobra 1947. godine Jeger je dostigao brzinu od 0,94 maha i umalo nastradao pošto su mu pri maksimalnoj brzini otkazale sve komande. Na sreću, bio je dovoljno priseban da isključi motore, smanji brzinu i ponovo stekne kontrolu nad letelicom. Nekoliko dana kasnije, kazaljka mahmetra ponovo se zaustavila na istoj cifri, a Jeger upada u novu nevolju: prilikom jedrenja ka zemlji na unutrašnjoj strani vetrobrana formirao se neprozirni sloj leda koji se nije mogao ukloniti grebanjem. Zahvaljujući pratnji dva “Lokidova” lovca P-80, koja su ga navodila i izdavala mu uputstva, Jeger je uspeo da izvede sletanje naslepo ne oštetivši avion. Analiza traka sa oscilografa pokazala je da je “Glamurozna Glenis” bila neuporedivo bliža granici snova nego što je na prvi pogled izgledalo. Prema svim pokazateljima, Jeger je leteo brzinom od 0,997 maha na visini od oko 12.000 metara, ili oko 1059 kilometara na čas. Tri čoveka bila su najpozvanija da donesu odluku o daljim koracima: glavni inženjer NACA Volt Vilijams, armijski oficir Džek Ridli i predstavnik “Belovih” fabrika Dik Frost. Vilijams je smatrao da se ovom dostignuću ne sme davati preterani publicitet, strahujući da bi armijski vrh mogao da padne u euforiju i požuri čitavu operaciju pre nego što inženjeri i sam Jeger budu potpuno spremni, sa fatalnim posledicama po letelicu i pilota. Osim toga, nedostajao je ključni dokaz probijanja zvučnog zida: niko od zemaljskog personala nije čuo očekivano “bum!”, jak prasak koji prati supersonični let (ovaj karakterističan zvuk bio je poznat na osnovu iskustva sa nemačkim projektilima fau-2). I tako je doneta odluka da se sa povećanjem brzine nastavi krajnje obazrivo. Ko zna koliko bi ovo natezanje sa “sitnim decimalima” potrajalo, da Jeger u sebi već nije odlučio da “prekrati gnjavažu”.

MAH 1: Svanuo je 14. oktobar, sve pripreme za novi let su bile već obavljene. Samo su Vilijams i Ridli znali da je dan ranije Jeger pao sa konja i polomio rebra. Uplašen da bi mu vojni lekar mogao za neko vreme zabraniti da leti, Jeger je na previjanje otišao kod civilnog doktora. Da stvar bude još bizarnija, nakon ukazane pomoći Jeger odlazi na ludu žurku van baze i u povratku, verovatno pod dejstvom alkohola koji je voleo skoro koliko i svoju Glenis, pada sa motocikla. Ugruvan i slomljenih rebara Jeger više nije bio u stanju da pridržava teška vrata pri ulasku u kokpit, pa mu je Ridli krišom doturio komad drške od metle kojim će podglaviti ulaznu bravu. Na Jegerov zahtev, vetrobran aviona opran je običnim deterdžentom za sudove kako bi se sprečilo zaleđivanje. Oficijelne instrukcije za let bile su precizne i rezervisane: Jeger je trebalo da dostigne brzinu od 0,96 maha i da dodatno ubrza tek ako bude apsolutno uveren da je sve u redu. Tačno u deset bombarder B-29 vinuo se u vazduh noseći sa sobom Jegera i X-1.

Na oko 1500 metara visine Jeger se jedva ušunjao u kokpit, psujući i stenjući od jakih bolova u grudima. “Hajde da ovo već jednom okončamo”, poručio je pilotima u lovcima koji su pratili njegov let. Tačno u 10:25, na visini od šest kilometara, “Glamurozna Glenis” lišena kopči kojima je bila vezana za B-29 započela je svoj samostalni, ispostaviće se – istorijski let. Nakon kratke provere rada motora, Jeger je počeo da povećava visinu, jedno vreme leteći samo sa polovinom raspoložive snage, da bi odmah zatim “potpalio” sve četiri komore za sagorevanje i aktivirao maksimalnih 3000 kilograma potiska. Svake sekunde avion je postajao sve lakši halapljivo trošeći zalihe goriva, brzina i visina leta počeli su munjevito da rastu. Kazaljka mahmetra očas je prešla preko 0,8 a odmah zatim i preko 0,9 maha. Na visini od 13.100 metara Jeger je prešao u horizontalan let i ugasio dve komore da bi načas proverio stanje aviona – sve je bilo u najboljem redu. A onda je doneo odluku da ponovo aktivira treću komoru. Sada već sasvim lagan avion dobio je strahovito ubrzanje, gutajući kilometre pred sobom. Igla na mahmetru pokazala je 0,98 maha, a onda počela da podrhtava da bi na kraju izletela sa skale. Jeger je procenio da je tog trenutka dostigao brzinu od 1,05 maha. Nakon dvadesetak sekundi supersoničnog leta, isključio je raketni motor i počeo da klizi prema zemlji. A tamo dole već je bilo jasno da je zvučni zid probijen, detektovan je i karakteristični supersonični prasak. Tačnije analize su pokazale da je Čak Jeger leteo brzinom od 1,06 maha ili 1125 kilometara na čas, brže nego ijedan čovek do tada.

Njegova Glenis kaže da ni po čemu nije mogla da pretpostavi da je Čak toga dana probio zvučni zid. Posle sletanja uskočio je pored nje u auto i rekao: “Mrtav sam umoran, idemo kući”. Tek kada su za njim dotrčali Dik Frost i ostali i počeli da ga tapšu po ramenu, znala je da se nešto veliko dogodilo. Iste večeri bilo je zakazano veliko slavlje kod Panča, lokalnog ugostitelja “specijalizovanog” za pilote, ali je terevenka u zadnji čas otkazana pošto je armijski vrh sve proglasio državnom tajnom. Štaviše, zvanična informacija o ovom podvigu objavljena je tek sredinom naredne godine. “Ostatak planete” probio je zvučnu barijeru tek četiri godine kasnije.

MLADOST: Ko je, u stvari, bio Čak Jeger? Rođen je 14. februara 1923. u Majri, u dubokoj provinciji zapadne Virdžinije. Posle dve godine njegova porodica prelazi u Hemlin, mestašce od 500 duša koje je u odnosu na Majru bilo pravi velegrad. Život ruralne Amerike u to doba bio je težak i siromašan – jedna dinja ili lubenica bile su pravi imetak. Nakon završetka osnovne i srednje škole Čak se 1942. prijavio na konkurs za “letećeg narednika”, popularni vojni program kojim su regrutovani mladi piloti. Njegov prvi let bio je prava katastrofa jer se posle pola sata provedenih u vazduhu ispovraćao kako sam kaže, “na sve strane”. To ga nije obeshrabrilo, ubrzo je naučio kako da pobedi morsku bolest i uživa u letenju. Na jednoj igranci u Orovilu, kalifornijskoj palanci, upoznaje Glenis. Godinu dana kasnije upućen je u Evropu kao pilot lovačkog aviona, pravo na zapadnoevropsko bojište.

U svojoj devetoj borbenoj misiji oborio je dva nemačka aviona da bi u martu 1944. i sam bio srušen iznad okupirane Francuske. Zahvaljujući pokretu otpora nekako se domogao sigurnosti španske granice. U to vreme oborenim pilotima nije se lako dozvoljavalo da ponovo lete u borbenim misijama iz straha da bi pri ponovnom obaranju i zarobljavanju mogli da odaju ilegalce koji su ih već jednom spasli. Ali, Jeger se svim snagama borio da ostane na frontu, da bi na kraju dobio dozvolu lično od generala Dvajta Ajzenhauera. A onda je postao prava leteća smrt za nemačke pilote. Prvo odlikovanje dobio je tako što je u jednom danu oborio pet meseršmita, a drugo kada je sa neba skinuo četiri foke-vulfa, takođe u jednoj misiji. Uspeo je da obori i jedan od prvih nemačkih mlaznih aviona, iako je njegov klipno-elisni lovac bio tehnički inferioran. Kraj Drugog svetskog rata dočekao je kao živa legenda i pilotski as sa ukupno četrnaest vazdušnih pobeda.

ZRELOST: Izgleda da je Jeger imao problema kada bi mu nivo adrenalina u krvi pao ispod određene tačke. Kada je vojska odmah posle rata počela da eksperimentiše sa konstruisanjem brzih aviona (u Maroku, danas je to vazduhoplovna baza “Edvards”), Jeger je jedva dočekao da postane probni pilot. Leteo je na desetak različitih tipova aviona istovremeno i imao sreću da izvuče živu glavu iz mnogih, skoro bezizlaznih situacija. Jeger je ne samo probio zvučni zid već je postavio i niz drugih rekorda. Tako je 1953. godine u pojačanom X-1 dostigao rekordnih 2,5 maha i 2600 kilometara na čas. Tom prilikom je razbio glavu o vetrobran kokpita i iskrivio kontrolnu palicu. Jedno vreme službovao je na američkim vojnim aerodromima u Evropi sedeći u avionima punim atomskih bombi za vreme sovjetske intervencije u Mađarskoj. Onda je 1963. godine pokušao da obori rekord u maksimalnoj visini leta – avion je poleteo “nebu pod oblake”, toliko visoko da su se umesto plavetnila ukazale zvezde, a onda otkazao. Spasavajući goli život Jeger je zadobio teške opekotine lica i izgubio jagodice na dva prsta. Ni rat u Vijetnamu nije želeo da propusti, tamo je komandovao borbenom eskadrilom. Između ostalog, bio je i komandant odgovoran za bezbednost američkih vazdušnih snaga i upravnik škole za vojne astronaute. Penzionisan je u činu brigadnog generala, 1975. godine, a godinu dana kasnije Kongres ga je odlikovao mirnodopskom medaljom časti.

I posle penzionisanja Jeger je leteo kad god je i čime god je hteo, da bi na dan pedesetogodišnjice njegovog antologijskog poduhvata vojska konačno rekla: “Čak, za boga miloga, dosta je!”. Za poslednji vojni let obavljen iznad baze “Edvards” Jeger je odabrao supermoderni F-15. Iako mu zakon dozvoljava da i dalje pilotira za civilne kompanije, posle 55 godina neprekidnog letenja, posle 10.000 sati provedenih u vazduhu (više od jedne cele godine!), posle 155 tipova vojnih aviona koje je isprobao, možda je konačno kucnuo čas da se kaciga okači o klin. A ni glamurozna Glenis više nije među živima, umrla je od raka 1990. godine.

REZIME: Kakav je bio Jeger u privatnom životu, u “retkim” trenucima kada je bio na zemlji? Ukratko rečeno: oštar, prepotentan, svadljiv, tvrdoglav kao mazga. Mnogo je radio, ali je mnogo i pio. Nije znao za strah, nije znao za bol, nije znao za emocije, bojao se samo svoje Glenis. Više puta je za dlaku izbegao smrt. Teže mu je palo što je isto toliko puta za dlaku izbegao izbacivanje iz armije. Mnogi su ga mrzeli, sasvim prirodno, toliko je bio bolji od svih.

Slava ga je sustizala sa zakašnjenjem, iako mu priznanja i ordenje nikad nisu manjkali. Sam Jeger, danas živahni pecaroš u izvrsnoj kondiciji, kaže da se iznenadio kada se tolika prašina digla oko njegovog podviga starog pola veka (”Do sada se televizija interesovala samo za narkomane i ludake!”). Paradoksalno, Čak i njegova porodica uvek su bili siromasi. Leteo je, verovali ili ne, bez pristojnog životnog osiguranja, a on i Glenis su dobar deo života proveli u trošnoj kućici u pustinji Mohava. Onda je 1983. godine Filip Kaufman snimio nezaboravan film “The Right Stuff” (gledali ste, valjda, “Put u kosmos”?) u kome je Jegera glumio Sem Šepard; deo stare slave ponovo je oživeo. Ipak, mnogo veće pare donela mu je jedna reklama za automobilske akumulatore. Iako je čitavog života leteo na najluđim, najopasnijim, najsavršenijim i najskupljim letelicama, Jeger nikad nije mogao da skupi “sitniš” za sopstveni avion (Harison Ford ih, na primer, ima četiri). Gnušao se civilnih test-pilota koji su stavljali glavu u torbu samo zbog gomile para: “Ja sam leteo zato što je to bila moja dužnost, a ne zbog novca. Leteo sam zbog letenja.” Za probijanje zvučnog zida nije dobio ništa, nikakav bakšiš, isplatili su ga u komplimentima i tapšanjima po ramenu, “tako i treba da bude”, kaže. Fotogenični kosmonauti i šetači po Mesecu koji su došli posle njega dobijali su čitava imanja na poklon i sklapali basnoslovne filmske ugovore. Njegova mesečna plata 1947. godine iznosila je smešnih 260 dolara, a za sto minuta očajnog filma u kome izigrava marinca ošišana Demi Mur je dobila 11 miliona zelembaća. Takav je život.

Sada je i Jeger, konačno, došao na svoje: u vazdušnoj bazi “Edvards” dobio je jednu ulicu, u toj istoj bazi vojska mu je nedavno priredila nezaboravnu feštu u čast poluvekovnog jubileja, a američka pošta je odštampala marku na kojoj je naslikan za komandama “Glamurozne Glenis”. Malo li je? Za njega, sasvim dovoljno: “Srećan sam što sam to uopšte doživeo”. Da bi odmah zatim dodao: “Ma nema veze, i da sam poginuo, ne bi bilo strašno. Vredelo je!”

(Vreme #366)

Crveno nebo za Ujka Sema

Bilo je rano jutro 3. oktobra 1957, kada je na kazahstanskom raketodromu Tjura-Tam u tadašnjem SSSR-u počeo transport moćne interkontinentalne balističke rakete R7 ka lansirnoj rampi udaljenoj oko kilometar i po od hangara za montažu. Ovoga puta u konusnom vrhu projektila nije se nalazila nuklearna bojeva glava, do tada uobičajeni “strateški” teret, već ispolirana lopta od aluminijuma prečnika 58 cm i teška 84 kg, sa četiri vitke antene duge po 2,5 m. Svoje životno delo pešice je ispratio glavni konstruktor i šef čitavog projekta Sergej Pavlovič Koroljev, praćen svitom svojih najbližih saradnika, partijskih i državnih birokrata. Čovek čiji je čitav život bio prožet idejom prvog kosmičkog leta i inspirisan slavnim delom oca kosmonautike Konstantina Ciolkovskog nikad nije ispiričao o čemu je razmišljao tokom te kratke, ćutljive šetnje.

START: Punjenje rakete gorivom počelo je već narednog jutra, u 5:45. Koroljev je pod pritiskom velike važnosti čitavog događaja lično nadgledao završne provere svih kritičnih sistema. Od svojih inženjera neprekidno je zahtevao da prijave svaku sumnjivu sitnicu: “Niko nas neće požurivati, još nije kasno da popravimo stvar”. Njegovi inženjeri, već godinama razapeti između razočarenja i radosti, kao da nisu osećali svu težinu predstojećeg istorijskog događaja za tako nešto jednostavno nije bilo vremena. Iste večeri uspešno su okončane i poslednje pripreme. U bunkeru iz koga se pružao sjajan pogled na raketu obasjanu desetinama reflektora, sa Koroljevom su se, između ostalih osoba od najvećeg poverenja, nalazili i njegov zamenik Leonid Voskresenski i dva oficira Crvene armije Aleksandar Nosov i Ivan Čekunov. Čim je počelo odbrojavanje, njih trojica su formalno preuzela na sebe sve poslove oko lansiranja. Minut pred poletanje, pošto je još jednim pogledom preleteo preko podataka sa instrumenata, Koroljev je poslednji put klimnuo glavom i Nosov je sa olakšanjem počeo da izdaje kratka, rutinska naređenja. Četvrtog oktobra 1957, tačno u 22:28, na zapovest Nosova, Čekunov je pritisnuo dugme za poletanje, aktivirano je 400 tona potiska iz svih pet motora 275 tona teške rakete i Sputnjik se, u oblaku vatre i dima, vinuo put kosmosa.

Iako je, gledano golim okom, izgledalo da se sve odvija prema planu, sitne funkcionalne greške skoro da su upropastile čitavu misiju. Zbog kašnjenja u paljenju motora, lansiranje je umalo obustavljeno. Drugi peh desio se posle samo šesnaest sekundi leta kada je otkazao sistem za ravnomerno pražnjenje rezervoara, zbog čega je potrošnja goriva bila prevelika i kvara na kerozinskoj pumpi tako da su se raketni motori ugasili jedan sekund pre planiranog vremena. Na sreću, odvajanje Sputnjika od nosača odigralo se bez greške oko pet minuta nakon poletanja tako da je prvi veštački satelit uspešno počeo da kruži oko Zemlje. Prva potvrda ubacivanja Sputnjika u orbitu došla je od inženjera i telemetrista smeštenih u kamionu nekih 800 metara od lansirne rampe. Međutim, Koroljev je tražio dodatne dokaze želeći da bude potpuno siguran. U limenoj utrobi Sputnjika nalazio se prost ali pouzdan radio-predajnik koji je na dve frekvencije emitovao jednostavan signal “bi-bip”. Jedino se njegovom uspešnom detekcijom mogao potvrditi definitivni uspeh projekta tako da su sve oči (i uši) bile uprte u konstruktora radio-stanice Vječeslava Lapoa.

IŠČEKIVANJE: Prvo se javila osmatračka stanica na Kamčatki i nedvosmisleno potvrdila prijem signala. Na ovu vest, bunker u kome se nalazila kontrola misije prosto je proključao od radosti. Koroljev s velikom mukom stišava oduševljenje svojih saradnika, upozoravajući ih da su drugovi sa Dalekog istoka možda pogrešno protumačili signal koji su primili. Tek kada i Lapo uhvati radio-talase sa Sputnjika, nakon njegove prve orbite oko Zemlje, slavlje može da počne. U bunkeru je nastala smrtna tišina, povremeno narušavana uzbuđenim disanjem prisutnih i sitnim pucketanjem u zvučnicima. A onda se začulo, isprva slabo, a zatim sve jače i jače veselo Sputnjikovo “bi-bip”. Sada je i Koroljev mogao da odahne: “Na ovaj dan čekao sam čitavog života”. Ljudi su od radosti počeli da se grle, smeju, ljube i plaču u isti mah.

Zbog pehova tokom lansiranja i preranog gašenja motora Sputnjik nije zauzeo predviđenu putanju, ali greška nije bila tolika da bi ugrozila uspeh misije. Minimalno rastojanje Sputnjika od Zemlje iznosilo je 228 km, dok bi u apogeju naraslo na 947. Parametri eliptične orbite bili su za nekih 80 km niži od planiranih što je dovelo do laganog gubitka visine usled intenzivnijeg kontakta sa atmosferom. Jedan obilazak Sputnjika oko Zemljine kugle trajao je 96.17 minuta, a telefon tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova okrenut je tek pošto je satelit kompletirao dve rotacije. Letelica je ušla u guste slojeve atmosfere i sagorela nakon tri meseca leta i više od 1400 kompletnih orbita oko Zemlje.

SKROMNOST: Reagovanja sovjetskih medija bila su iznenađujuće umerena, skoro zapanjujuće površna. “Pravda” od 5. oktobra u zabačenom uglu prve strane donosi hladni kominike državne informativne kuće TASS. U šturom tekstu od desetak protokolarnih rečenica bez ijednog konkretnog imena ili lokacije pominje se nekoliko oskudnih tehničkih detalja uz rutinski panegirik snazi sovjetske nauke, a čitaocima preporučuje da Sputnjik potraže dvogledom ili teleskopom na večernjem nebu.

Zapadnjaci su za dogadjaj saznali iste večeri na svečanom prijemu u čast Međunarodne geofizičke godine (1957/58), koji je u Vašingtonu priredila sovjetska ambasada. Brojni američki naučnici, izmešani sa svojim istočnim kolegama, diplomatama i špijunima nisu imali razloga za zadovoljstvo. Rivalski projekat lansiranja satelita pod nazivom “Vangard” (predvodnik) odavno je probio sve finansijske limite i vremenske rokove, bez opipljivog rezultata. Zabava se lagano odvijala u plesnoj dovorani na drugom spratu ambasade, da bi oko šest sati uveče Volter Saliven, prisutni novinar “Njujork tajmsa” bio pozvan na hitan telefonski razgovor. Šef vašingtonske filijale ga panično obaveštava da je TASS upravo objavio lansiranje Sputnjika. Saliven je u masi zvanica smesta potražio Ričarda Portera i Lojda Berknera, članove Međunarodnog komiteta za geofizičku godinu, i jedva im prošaputao: “Poleteo je!” Porter, inače crven u licu, sada je poprimio boju sveže uprženog ajvara, ali je Berkner sačuvao svoju urođenu južnjačku uglađenost i mirnoću. Pljesnuo je rukama i zamolio prisutne za malo pažnje kako bi mogao da se obrati svojim sovjetskim kolegama. Njegova čestitka bila je kratka, uglađena i sasvim iskrena. I dok su prebledelim i zatečenim Amerikancima počela da klecaju kolena i ispadaju čaše iz ruku, Rusi su poručili još votke. Kada je početni šok prošao, većina prisutnih se popela na krov ambasade, ne bi li golim okom pronašla Sputnjik na nebu (što je, naravno, bilo nemoguće). Jadni Amerikanci nisu ni bili svesni da im je satelit dva puta prošišao iznad glava i pre nego što su postali svesni da uopšte postoji. Idućeg jutra, na međunarodnoj konferenciji o geofizičkoj godini, šef sovjetske delegacije Anatolij Blagonravov objasnio je kolegama iz celog sveta detalje lansiranja.

PARANOJA: Sovjeti su potpuno potcenili utisak koji su svojim istorijskim poduhvatom ostavili na ostatak sveta. Amerikanci su odmah nakon saznanja da su Sovjeti poveli kosmičku trku zapali u masovnu histeriju. “Njujork tajms” je vest o događaju objavio već 5. oktobra, štampajući naslov ogromnim slovima preko svih pet stubaca prve stranice: “Sovjeti lansirali veštački satelit koji obilazi Zemlju brzinom od 18,000 milja na sat; sfera primećena četiri puta iznad SAD”. Druge novine imale su konkretnije apokaliptične vizije: “Sledeća stanica Mars”, “Zgaziće nas kao bubašvabe”, “Sovjeti lete ka Mesecu i Veneri", "Naša tehnologija inferiorna"...

Preterivanja je bilo i u Evropi. Tako britanski "Gardijan" tvrdi da Rusi imaju ogromnu prednost u pogledu raketne tehnologije dok francuski "Figaro" elaborira gorku pilulu za Amerikance "koji imaju malo iskustva sa poniženjima na polju tehnike”. Akutna paranoja potrajala je više od tri nedelje, sve dok radio-stanica ugrađena u Sputnjik nije ispraznila baterije i zaćutala. Amerikanci su godinama smatrali da širina dva velika okeana predstavlja dovoljnu zaštitu njihovog kopna od ruskih projektila, da bi sada dočekali da im svakih devedeset minuta iznad glave protutnji neuhvatljiva ruska “ptica trkačica” čije je “bi-bip” prosto paralo uši. Strah je naravno bio preteran, jer slanje šuplje konzerve od pola metra u kosmos nije isto što i precizno pogađanje ciljeva dalekih hiljadama kilometara, ali je povod bio dovoljan da se čitava nacija zagleda u sebe i zamisli se nad sopstvenim nedostacima i promašajima.

Prvi je na udaru, naravno, bio tadašnji američki predsednik republikanac Dvajt Ajzenhauer. Kriza sa Sputnjikom kod Amerikanaca je pojačala do tada već popularno uverenje da je njihov predsednik samo dokoni golf-igrač i stara dobričina koja ne mari mnogo za tekuće događaje. Republikanci su u prvim godinama hladnog rata bili u opoziciji, neprestano optužujući Harija Trumana za pobedu komunista u Kini i teške poraze u Koreji. Bila je to nova šansa za demokrate da istu medijsku artiljeriju koja ih je 1952. glatko oterala sa vlasti upotrebe ne bi li se ponovo vratili u igru. Guverner Vilijams, demokrata iz Mičigena, spevao je čitavu pesmicu o Sputnjiku i “poklonio” je svom predsedniku:

Ah, ti mala lopto, što jezdiš visoko
I veselo zviždiš iznad naših glava
Poruči planeti pod tobom duboko:
Crveno je nebo, a Ujka Sem spava.

Lider demokratske većine u Senatu Teksašanin Lindon Džonson saznao je za vest o lansiranju Sputnjika slušajući radio, tokom jedne od svojih čuvenih roštilj-zabava. Kasnije je ispričao da mu je nebo u tom trenutku izgledalo sasvim tuđe, kao posle japanskog bombarodvanja Perl Harbura. Iste crne misli morile su i njegovog saradnika Džordža Ridija koji je bolje od svih sabrao osećanja Amerikanaca: “Prosta je činjenica da Rusi više nisu tehnološki iza nas. Trebalo im je četiri godine da osvoje našu atomsku bombu, a samo devet meseci da naprave hidrogensku. Sada mi treba da stignemo njihov satelit."

LIKOVANJE: Sovjeti su munjevito shvatili kakav je strahovit efekat imao njihov uspeh na svetsku javnost. “Pravda” od 6. oktobra nije ni nalik svom skromnom izdanju od juče, naprotiv. Ispod naslova “Prvi veštački Zemljin satelit napravljen u SSSR-u” ređaju se neobjavljeni detalji čitave misije iz pera anonimnih komentatora, pošto su imena Koroljeva i njegovih sagovornika bila i ostala strogo čuvana tajna. Uredništvo se posebno naslađuje kurtoaznim čestitkama smrtnog rivala iz pera Džozefa Kaplana, predsednika Američkog nacionalnog komiteta za Međunarodnu geofizičku godinu. Štampane su, zatim, čestitke britanskog astronoma Lovela i poljskog akademika Novatskog koji je svoje pomalo poltronsko obraćanje sovjetskoj “braći” naslovio sa “Velika pobeda”. Pobedu, naravno, niko nije sporio. Štaviše, nije trebalo mnogo čekati pa da društveno angažovani pesnici opevaju celu Sputnjikovu epopeju. Ređaju se prigodni tekstovi: “Korak u budućnost”, “Istraživanje kosmičkih dubina”, štampaju se “redovi preletanja” Sputnjika iznad značajnijih svetskih gradova. “Pravda” ironično podseća Amerikance da ne propuste termin za susret sa Sputnjikom u Detroitu i Vašingtonu...

Bio je ovo pravi trenutak da se Amerikanci prisete svojih slavnih prethodnika koji su njihovu naciju učinili tehnološkim gigantom sveta. Ljudi poput Henrija Forda, Tomasa Edisona i Roberta Openhajmera usadili su u svoje sunarodnike osećaj industrijske i naučne superiornosti koju su Sovjeti svojim prvim kosmičkim poduhvatom opasno ugrozili. Počela je trka u kosmosu, trka u koju su se SAD uključile tek kada je takmac optrčao čitav krug fore. Rivalstvo bez premca u istoriji čovečanstva okončano je de facto tek kroz dvanaest godina Armstrongovim rečima sa Meseca: “Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo”. Veliki za čovečanstvo, a bogami najveći za Ameriku.

Hruščov

Kako je Nikita Hruščov kasnije sam priznao, ni on se nije proslavio sluhom za istorijsku veličinu Sputnjika: “Kada je lansiranje obavljeno, telefonom su mi saopštili da je satelit zauzeo ispravan kurs i da uveliko obilazi Zemlju. Čestitao sam svim inženjerima i tehničarima na njihovom izvanrednom dostignuću i mirno otišao da spavam.” U stvarnosti, bilo je još gore. Kažu da se Hruščov tokom telefonskog razgovora vidno dosađivao i zevao, igrajući se svojim papučama, a da je najbližim saradnicima vest prokomentarisao krajnje ironično: “Koroljev i njegove rakete...”

(Vreme #365)