Sukob sa Rusijom: Manje interneta značilo bi više državne propagande

Pre dve decenije internet je bio neuporedivo manji. Mapu interneta mogli ste da pročitate iz svakog boljeg rutera (sprave koje usmerava internet saobraćaj na jednu ili drugu stranu). Autor ovog teksta vrlo dobro se seća kako mu je jedan lokalni stručnjak za mreže u to vreme objašnjavao da je dovoljno preseći svega dve ili tri magistralne veze pa da se internet raspadne na dva dela i pretvori u “splinternet”.

Danas tako nešto, jednostavno, nije izvodljivo. Broj kablova koji povezuju države i kontinente toliko je veliki da ih je teško i popisati, a kamoli preseći. Uz to, kičmu interneta čine protokoli za razmenu informacija koji automatski preusmeravaju saobraćaj sa jednog linka na drugi u slučaju havarije. Odsecite Rusiju od Evrope i sav ruski internet saobraćaj krenuće preko Kine.

Fizička izolacija, dakle, nije moguća. Ali, da li je tako nešto moguće na “logičkom” nivou? Drugim rečima, mogu li se ruteri i druge pametne internet sprave naučiti da prepoznaju saobraćaj namenjen Rusiji i preusmere ga “u ništa”?

Teorijski, da. Svaka internet lokacija ima svoju numeričku adresu i kada u vaš pretraživač ukucate “vreme.com” on će odnekud morati da dobije informaciju o adresi prezentacije na kojoj se sada nalazite. Tu informaciju pružaju tzv. DNS serveri koji su organizovani hijerarhijski, onaj na vrhu je do skoro bio u nadležnosti američkog ministarstva trgovine a danas o njemu brine neprofitna organizacija ICANN (Međunarodna korporacija za dodeljena imena i brojeve). Ako bi ICANN odlučio da sa svojih servera obriše informacije vezane za nacionalni internet domen Rusije (.ru), sve ruske prezentacije preko noći bi postale nevidljive za sve, osim za one u Rusiji.

ICANN ima i druge, još efikasnije mehanizme koje bi mogao da upotrebi i u velikoj meri ograniči rusku komunikaciju sa svetom ali ICANN to ne želi, reklo bi se s pravom. Internet je postao to što jeste upravo zahvaljujući tome što se klonio politike, držeći se načela ravnopravnosti i nepristrasnosti. S obzirom da pristup globalnoj mreži do sada nikom nije bio ograničavan, nametanje internet sankcija Rusiji predstavljalo bi opasan presedan.

Osim toga, internet restrikcije nisu u interesu građana Rusije koji praktično nemaju pristup nezavisnim sredstvima informisanja u svojoj državi i kojima je internet jedini pravi izvor informacija. Rusiji je, ukratko, potrebno više a ne manje interneta.

Zapad, dakle, neće izbrisati Rusiju sa svetske mreže niti će ograničiti ruski internet saobraćaj. Što ne znači da Rusija sama neće preduzeti korake u tom smeru. Zapravo, reklo bi se da je proces ruske samoizolacije već u toku.

Rusija je još 2019. godine izvela eksperiment tako što je, na kratko, samu sebe potuno isključila sa interneta. Cilj je bio da se utvrdi može li ruska mreža tako nešto da preživi. Eksperiment je tada izgledao bizarno ali sada, u svetlu rat u Ukrajini, dobija puni smisao. Rusija je već blokirala “Fejsbuk” i “Tviter” zbog “neprimerenih sadržaja” i ćutke prihvatila činjenicu da do juče neutralni tehnički giganti kao što su “Epl” i “Gugl” prestaju da nude svoje komercijalne servise na ruskom tržištu.

Putin je takođe zatražio da sve ruske kompanije koje imaju servere u inostranstvu vrate svoju opermu i podatke u državne granice. Nakon toga, Putin bi mogao da donese odluku da Rusiju radikalno izoluje od sveta. Manje interneta, više državne propagande, stroga kontrola protoka informacija, nešto što su već napravili Kinezi svojim “Velikim vatrenim zidom”. Tamo se zna red: nelegalno je sve što država ne može da prisluškuje a svako ko gleda preko zida i komunicira sa svetom treba da zna da mu se lako može ući u trag.

Kinezi su svoj informatički zid napravili polazeći od toga da je internet – prozor u svet. Na to su dodali mudrost Deng Sjaopinga koji je davno primetio da “kroz otvoren prozor ulazi čist vazduh ali ulaze i muve”. Muve su, zapravo, “grešne” misli, naše ili tuđe, svejedno.

Da li će se Putin, kad su internet slobode u pitanju, ugledati na svoje kineske komšije ili će rusko rešenje biti nešto sasvim novo, ostaje da se vidi. Kao uzor mogu da posluže i Iran i Severna Koreja, i tamo je korišćenje interneta sankcionisano ili ga ima na kašičicu.

vreme.com