Sukob sa Rusijom: Manje interneta značilo bi više državne propagande

Pre dve decenije internet je bio neuporedivo manji. Mapu interneta mogli ste da pročitate iz svakog boljeg rutera (sprave koje usmerava internet saobraćaj na jednu ili drugu stranu). Autor ovog teksta vrlo dobro se seća kako mu je jedan lokalni stručnjak za mreže u to vreme objašnjavao da je dovoljno preseći svega dve ili tri magistralne veze pa da se internet raspadne na dva dela i pretvori u “splinternet”.

Danas tako nešto, jednostavno, nije izvodljivo. Broj kablova koji povezuju države i kontinente toliko je veliki da ih je teško i popisati, a kamoli preseći. Uz to, kičmu interneta čine protokoli za razmenu informacija koji automatski preusmeravaju saobraćaj sa jednog linka na drugi u slučaju havarije. Odsecite Rusiju od Evrope i sav ruski internet saobraćaj krenuće preko Kine.

Fizička izolacija, dakle, nije moguća. Ali, da li je tako nešto moguće na “logičkom” nivou? Drugim rečima, mogu li se ruteri i druge pametne internet sprave naučiti da prepoznaju saobraćaj namenjen Rusiji i preusmere ga “u ništa”?

Teorijski, da. Svaka internet lokacija ima svoju numeričku adresu i kada u vaš pretraživač ukucate “vreme.com” on će odnekud morati da dobije informaciju o adresi prezentacije na kojoj se sada nalazite. Tu informaciju pružaju tzv. DNS serveri koji su organizovani hijerarhijski, onaj na vrhu je do skoro bio u nadležnosti američkog ministarstva trgovine a danas o njemu brine neprofitna organizacija ICANN (Međunarodna korporacija za dodeljena imena i brojeve). Ako bi ICANN odlučio da sa svojih servera obriše informacije vezane za nacionalni internet domen Rusije (.ru), sve ruske prezentacije preko noći bi postale nevidljive za sve, osim za one u Rusiji.

ICANN ima i druge, još efikasnije mehanizme koje bi mogao da upotrebi i u velikoj meri ograniči rusku komunikaciju sa svetom ali ICANN to ne želi, reklo bi se s pravom. Internet je postao to što jeste upravo zahvaljujući tome što se klonio politike, držeći se načela ravnopravnosti i nepristrasnosti. S obzirom da pristup globalnoj mreži do sada nikom nije bio ograničavan, nametanje internet sankcija Rusiji predstavljalo bi opasan presedan.

Osim toga, internet restrikcije nisu u interesu građana Rusije koji praktično nemaju pristup nezavisnim sredstvima informisanja u svojoj državi i kojima je internet jedini pravi izvor informacija. Rusiji je, ukratko, potrebno više a ne manje interneta.

Zapad, dakle, neće izbrisati Rusiju sa svetske mreže niti će ograničiti ruski internet saobraćaj. Što ne znači da Rusija sama neće preduzeti korake u tom smeru. Zapravo, reklo bi se da je proces ruske samoizolacije već u toku.

Rusija je još 2019. godine izvela eksperiment tako što je, na kratko, samu sebe potuno isključila sa interneta. Cilj je bio da se utvrdi može li ruska mreža tako nešto da preživi. Eksperiment je tada izgledao bizarno ali sada, u svetlu rat u Ukrajini, dobija puni smisao. Rusija je već blokirala “Fejsbuk” i “Tviter” zbog “neprimerenih sadržaja” i ćutke prihvatila činjenicu da do juče neutralni tehnički giganti kao što su “Epl” i “Gugl” prestaju da nude svoje komercijalne servise na ruskom tržištu.

Putin je takođe zatražio da sve ruske kompanije koje imaju servere u inostranstvu vrate svoju opermu i podatke u državne granice. Nakon toga, Putin bi mogao da donese odluku da Rusiju radikalno izoluje od sveta. Manje interneta, više državne propagande, stroga kontrola protoka informacija, nešto što su već napravili Kinezi svojim “Velikim vatrenim zidom”. Tamo se zna red: nelegalno je sve što država ne može da prisluškuje a svako ko gleda preko zida i komunicira sa svetom treba da zna da mu se lako može ući u trag.

Kinezi su svoj informatički zid napravili polazeći od toga da je internet – prozor u svet. Na to su dodali mudrost Deng Sjaopinga koji je davno primetio da “kroz otvoren prozor ulazi čist vazduh ali ulaze i muve”. Muve su, zapravo, “grešne” misli, naše ili tuđe, svejedno.

Da li će se Putin, kad su internet slobode u pitanju, ugledati na svoje kineske komšije ili će rusko rešenje biti nešto sasvim novo, ostaje da se vidi. Kao uzor mogu da posluže i Iran i Severna Koreja, i tamo je korišćenje interneta sankcionisano ili ga ima na kašičicu.

vreme.com

Termobarična bomba: Sigurna smrt na mnogo stravičnih načina

Ruski "otac svih bombi"

Klasična eksplozivna sredstva, bilo da je reč o avionskim bombama ili artiljerijskim zrnima, vrlo su slična po konstrukciji. Unutar aerodnimičnog čeličnog oklopa nalazi se određena količina eksploziva koji predstavlja kombinaciju goriva i oksidatora, obično u razmeri 1:3. Kada započne hemijska reakcija unutar projektila, u kratkom roku generiše se ogromna količina gasa koji svojim pritiskom i temperaturom razara košuljicu bombe. Čelični šrapneli lete na sve strane velikom brzinom, uništavajući građevine, nezaštićene vojnike i civile.

Termobarične bombe počivaju na sasvim drugom principu. Glavni sastojak ovih bombi je visokokalorično gorivo, obično aluminijumski ili magnezijumski prah pomešan sa etilen- ili propilen-oksidom. Unutar bombe nalaze se i dva relativno mala eksplozivna punjenja. Zadatak prvog je da u trenutku detoniranja bombe rasprši gorivo u što sitnije kapljice na što širi prostor i napravi tzv. aerosol, finu "maglu“ sastavljenu od zapaljivih kapljica koje lebde u vazduhu. S obzirom da naglo širenje aerosola snižava temperaturu goriva obarajući mu razornu moć, obično postoji poseban mehanizam koji inicijalno "podgreje“ aerosol i obezbeđuje njegovu optimalnu temperaturu pred narednu fazu detonacije.

U drugoj fazi aktivira se dodatno eksplozivno punjenje koje pali smešu aerosola i okolnog vazduha. Nastaje eksplozivna reakcija čija je razarajuća moć znatno veća od one koju imaju klasične bombe iste veličine. Razlog je prost: termobarične bombe u sebi nose samo gorivo jer kao oksidator koriste atmosferski kiseonik, dok klasične bombe svega četvtinu zapremine mogu da iskoriste za smeštaj goriva (ostatak otpada na oksidator).

Termobarična eksplozija munjevito se širi na ceo prostor ispunjen aerosolom i stvara udarni talas visokog pritiska koji efikasno zaobilazi većinu prepreka koje bi, u nekoj drugoj situaciji, predstavljale poželjan zaklon. Bunkeri, podrumi, pećine, zatvoreni prostori svih vrsta, podzemni hodnici, skloništa ili tesni rovovi idealna su meta za hiperbarične bombe jer i najmanji otvor ka spoljašnjem svetu omogućava dalje širenje udarnog talasa. Po ljude ova bomba ima katastrofalne posledice, često i bez vidljivih spoljnih znakova: pucaju bubne opne, kolabiraju pluća, stradaju unutrašnji organi, ali mozak najčešće ostaje očuvan. Žrtva umire u najtežim mukama ostajući sve vreme u potpuno svesnom stanju.

Čak i ako bomba delimično zakaže pa ne dođe do formiranja snažnog udarnog talasa, zapaljeni aerosol ima dejstvo efikasnije od napalma. Svako ko bi se našao u blizini poginuo bi usled udisanja vatre.

Američka "majka svih bombi"

Dodatno razarajuće dejstvo nastaje u poslednjoj fazi eksplozije: usled naglog širenja "zapaljenog vazduha“, pritisak i temperatura u pogođenoj obasti počinju naglo da opadaju. Nastaje delimičan vakuum (odatle i naziv "vakuum-bomba“), koji je dovoljno veliki da izazove povratni udarni talas. On će dokrajčiti svakog ko je nekim čudom preživeo fazu ekspanzije. Šanse za preživljavanje nisu ništa bolje čak i ako se gorivo samo raspe po vazduhu, bez detonacije, jer termobarične bombe koriste visoko toksično gorivo koje je efikasno kao i savremeni bojni otrovi.

Termobarična bomba osmišljena je u Hitlerovoj Nemačkoj ali su je prvi put masovno upotrebili Amerikanci u Vijetnamu. Onda su je svi odreda (Amerika, SSSR, Britanija) testirali na avganistanskim mudžahedinima posakrivanim u teško dostupnim pećinama Tora-Bore. Ima indicija da su je Rusi upotrebili u više navrata tokom rata u Čečeniji i da je ruske termobarične bombe koristio Bašir el Asad tokom građanskog rata u Siriji.

Razvoj ovog oružja danas je otišao je u bizarnu krajnost: nakon što su Amerikanci konstruisali "Majku svih bombi“, projektil dugačak 9 metara i težak skoro 10 tona, Rusi su odgovorili tako što su napravili "Oca svih bombi“, oružje vrlo sličnih gabarita. Rusi ističu da je reč o trenutno najmoćnijem  oružju na svetu, ne računajući ono nuklearno, a njegova razorna moć iznosi oko 44 tone klasičnog eksploziva. Ko tu stvarno ima primat, Amerikanci ili Rusi, nije preterano bitno, razlike između "mame“ i "tate“ su samo u nijansama.

Ukrajinska ambasadorka u Americi Oksana Markarova optužila je Ruse da su upotrebili termobaričnu bombu u Ukrajini. Ovo, međutim, nije potvrđeno iz nekog nezavisnog izvora iako se zna da su Rusi ove bombe poneli sa sobom. Kakogod, mnoge međunarodne institucije najavile su opsežnu istragu po ovom pitanju. Ako se tako nešto zaista desilo i ako je bomba upotrebljena u civilnoj zoni, u blizini bolnica, škola ili skloništa to bi se verovatno moglo okarakterisati kao ratni zločin prema važećim ratnim konvencijama. Jer, od ove bombe ne postoji takoreći nikakva zaštita i njena upotreba u urbanim uslovima bila bi ravna upotrebi hemijskog oružja.

Ipak, u pitanju je siva zona jer se termobarične bombe ne pominju eksplicitno ni u jednom međunarodnom aktu. Čak i da zabrana postoji, teško da bi Putin na to obraćao pažnju posle hiljadu sankcija koje Rusija već trpi. Kako se Ukrajinci budu sve više ukopavali i spremali za gerilsko i ulično ratovanje, Putin će biti u sve većem iskušenju da iskoristi sve što mu je na raspolaganju, pa čak i "oca“.

vreme.com