Apr 7, 2011

Jurij Gagarin je video sve

Gagarin neposredno
pred poletanje
Jurij Gagarin poleteo je u svemir na "Vostoku 1" iz pustinjskih stepa Kazahstana, u zoru 12. aprila 1961. godine, sa mesta na kome se danas nalazi Bajkonur, najveći svetski kosmodrom. Nije bilo odbrojavanja, tipično američke izmišljotine za podizanje adrenalina, nije bilo direktnog TV prenosa niti najave u štampi. Kada je sve bilo na svom mestu, Sergej Koroljev, suvereni lider sovjetskog kosmičkog programa i glavni konstruktor, stisnuo je crveno dugme i raketa se odlepila od zemlje. "Pojehali!", rekao je Gagarin koji će par minuta kasnije postati prvi čovek u kosmosu: "Vidim Zemlju... vidim oblake... vidim sve... i prelepo je!"

Iako mu je u regularnim uslovima bila namenjena uloga pasivnog putnika, Gagarin nije bio potpuno bespomoćan. U kabini je imao imao koverat sa ključem pomoću kojeg je mogao da preuzme ručnu kontrolu nad brodom u svakom trenutku. Osim toga, orbita “Vostoka” garantovala je i “besplatnu povrtanu kartu”. Čak i da mu motor za kočenje potpuno otkaže, brod bi se usled relativno niske putanje i trenja sa višim slojevima atmosfere sam spustio na Zemlju u roku od deset dana. Za taj kritični period Gagarin je imao dovoljno hrane i vode. Srećom, te rezerve ostale su netaknute.

Šta je Gagarin radio u kosmosu? Isto ono što su radili i njegovi neposredni sovjetski i američki sledbenici - ništa. S obzirom da niko nije mogao da garantuje da će čovek tokom kosmičkog leta biti u stanju da obavlja iole složene zadatke, ceo posao upravljanja brodom poveren je automatici ili je prepušten kontrolorima na Zemlji (najčešće Koroljevu lično). Jedini pravi posao Gagarina na orbiti bio je da razgovara sa komandom leta i opisuje ono što vidi kroz dva mala prozora na kabini. Danas svi znamo da je naša planeta okrugla, plava i lepa, da njom dominiraju plavi okeani i beli oblaci, ali je Gagarin prvi koji se u to uverio sopstvenim očima.

Nikita Hruščov, Jurij Gagarin i Leonid Brežnjev
Posle jedne orbite i 108 minuta leta prvom kosmičkom brzinom (8 km/sec), Gagarin se ponovo našao na zemlji, u ruralnom delu saratovske regije. Prvi svedoci njegovog povratka bili su “slučajni prolaznici”: seljanka sa ćerkom i jedna krava. Gagarinova pojava u narandžastom astronautskom odelu sa šlemom na glavi izazvala je strah među meštanima. “Ne plašite se”, smirivao ih je Gagarin, “ja sam Sovjet kao i vi, vraćam se iz kosmosa i treba mi telefon da pozovem Moskvu.”

Čim je potvrđeno da se Gagarin spustio zdrav i čitav, TASS je emitovao vest sa detaljima leta a narod je spontano počeo da se okuplja na ulicama Moskve. Poduhvat je predstavljen kao besprekoran ali je, u suštini, bio na ivici katastrofe. Neposredno pred povratak u atmosferu došlo je do greške prilikom odvajanja servisnog od komandnog modula u kojem se nalazio Gagarin. Žice koje su spajale ova dva dela ostale su čitave tako da su oba modula uronila u atmosferu istovremeno, jedan pored drugog. Došlo je do tumbanja i prevrtanja kapsule, temperatura u njoj je opasno narasla ali se situacija stabilizovala kada su žice između modula izgorele. Gagarin je umalo izgubio svest pri opterećenju od 8g, ali se povratio tokom nekoliko narednih minuta i srećno prizemljio.

Jurij Gagarin otpozdravlja sovjetskim vojnicima
Nakon svog istorijskog leta Gagarin je morao da nauči kako da nosi teret sopstvene slave. Po prvi put u karijeri izgledao je zbunjeno i pomalo nelagodno kada ga je na Crvenom trgu pozdravila oduševljena masa od nekoliko stotina hiljada ljudi. Usledile su počasti, ordenja, priznanja ali i funkcije: Gagarin je ubrzo izabran za deputata Vrhovnog Sovjeta. Vlasti se nisu ustezali da ga koriste u dnevno-političke svrhe, ponekad mu stavljajući u usta i reči koje nikad nije izgovorio. Najčuveniji Gagarinov citat izmislio je Nikita Hruščov: “Bio sam gore i koliko god da sam gledao i tražio, Boga nisam video”.

Ceo svet otimao se za Gagarinovo prisustvo: ručao je s britanskom kraljicom, bio je specijalan gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je s partijskom vrhuškom na Krimu... Dobio je preko milion pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od najvećih tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje, najbolji ambasador kojeg je SSSR ikad imao, ali je taj posao vrlo brzo počeo da ga zamara: “Ja se nisam opredelio da budem astronaut samo jednom pa da onda odustanem.” Na sopstveno insistiranje vratio se u astronautsku trupu, iako više nikad nije leteo u kosmos. Ostao je u trenažnom programu ali se više bavio organizacionim i inženjerskim poslovima, daleko od prave mogućnosti da zazume mesto u nekoj narednoj misiji.

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri desio se 24. aprila 1967. kada je tokom prizemljenja Sojuza 1 usled neispravnog padobranskog sistema poginuo njegov kolega Vladimir Komarov. Za taj let Gagarin je imao ulogu rezervnog pilota i da je kojim slučajem Komarov bio bolestan, njegovu sudbinu verovatno bi doživeo Gagarin. Država više nije želela da toleriše mogućnost da tokom nekog narednog leta ostane bez svoje najveće legende i Gagarinova astronautska karijera bila je završena.

Gagarin je, ipak, nastavio da leti, ovoga puta na lovačkim avionima, sa ambicijom da postane vrhunski borbeni pilot. Na žalost, nije mu bilo suđeno da predugo uživa u svom novom poslu i neizmernoj slavi. Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom u Migu-15, 27. marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta. Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih zdravorazumskih pa sve do krajnje fantastičnih (zavera CIA, samoubistvo...).

SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Zaključeno je da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima i da je do udesa došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom. Neposredni uzrok nesreće nije jasno utvrđen, ali se spekulisalo da je do kovita došlo usled sudara sa jatom ptica ili bliskog susreta sa nekim drugim avionom. Ostavljena je i mogućnost da je do katastrofe došlo usled naglog manevra kojim su piloti pokušali da izbegnu meteorološki balon ili jaku vremensku nepogodu ispred sebe.

Zvanični državni izveštaj nije zaustavio nezavisne istražitelje. Jedan od njih je Igor Kuznjecov, penzioni general sovjetske avijacije koji je uložio godine truda ne bi li utvrdio punu istinu na osnovu dela dokumentacije sa koje je u međuvremenu skinuta oznaka državne tajne. Kuznjecov nedvosmisleno tvrdi da je do nesreće došlo zbog neispravno postavljenog vazdušnog ventila koji predstavlja vezu između kokpita i spoljašnje sredine. Izgleda da je Gagarin u jednom trenutku shvatio da je ventil u pogrešnom položaju i da posadi preti gubitak pritiska u kabini pa je rešio da naglim obrušavanjem spusti avion u niže, sigurnije slojeve atmosfere. Danas se zna da ovakav manevar, ukoliko se izvede prebrzo, može da dovede do gubitka svesti članova posade, ali se čini da Gagarin tim saznanjem nije raspolagao.

Po jednima, krivac za neispravno postavljen ventil je sam Gagarin jer se radilo o avionu na kojem je on redovno leteo. Međutim, Kuznjecov tvrdi da ima dokumente koji pokazuju da je neposredno pre Gagarinovog leta avion koristila neka druga, za sada neindentifikovana posada, i da je upravo ona napravila ključnu grešku ostavljajući ventil u neispravnom položaju. I pored novih dokaza, zvanična Rusija i dalje ostaje pri stavu da ne postoje nova saznanja koja bi opravdala ponovno otvaranje istrage.

Jubilarna marka
sa Gagarinovim likom
Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani a urna sa pepelom nalazi se u zidinama Kremlja. Pedeset godina nakon Gagarinovog leta, kao da smo se vratili na sam početak. Nakon penzionisanja svemirskog šatla, ruski "Sojuz" danas je jedino sredstvo kojim američki i ruski astronauti mogu da dosegnu zemljinu orbitu. Taj "Sojuz" jedva da je za korak odmakao od "Vostoka" kojim je Koroljev poslao Gagarina u kosmos.

Poreklo uspeha

Kako primećuje Žerar de Grot, autor knjige "Tamna strana Meseca", Sovjetski početni uspesi u kosmičkoj trci bili su kolateralna posledica njihovih koncepcijskih grešaka u konstrukciji nuklearnog oružja. Sovjetske bojeve glave bile su prevelike i preteške, za njihovu interkontinenatlnu isporuku bile su potrebne rakete teže i jače od američkih. Sovjeti su pragmatično zaključili da se te iste glomazne rakete mogu iskoristiti kako bi se do tada netaknuto nebo okitilo simbolima komunističke nadmoći što su efektno demonstrirali lansiranjem Sputnjika, Lajke i Gagarina u Zemljinu orbitu.

Naslovna strana "Tajma"
Tadašnji Američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer, nije pridavao veći značaj početnim sovjetskim uspesima i uporno je odbijao da Ameriku uključi u “besmisleno takmičenje u dizanju tegova”. Poduhvat slanja čoveka u kosmos smatrao je skupom, neizvesnom i rizičnom avanturom bez ikakve upotrebne vrednosti. Kada mu ja NASA prvi put predložila program "Apolo" i spuštanje čoveka na Mesec, Ajzenhauer ga je glatko odbio. Kada je NASA pokušala da dodatno “zasladi” čitavu priču i "Apolo" predstavi kao početak jednog dužeg nacionalnog pregnuća (osvajanje Marsa i drugih planeta), Ajzenhauer je napusito sastanak i otišao da igra golf.

Ajzenhauerovan naslednik, Kenedi, nasledio je svu skepsu svog prethodnika, i sam verujući da postoje neuporedivo korisnije stvari koje se mogu učiniti na Zemlji. Ono što Kenedi, međutim, nije mogao da predvidi je glad nacije za herojima. Amerikanci su u Gagarinu videli junaka kojeg oni nemaju, koji im je potreban svuda i u svakoj disciplini pa makar se radilo i o “dizanju kosmičkih tegova”. Ta potreba postala je još izraženija nakon fijaska u Zalivu svinja koji je ozbiljno naudio Američkom imidžu i dodatno osnažio poziciju SSSR-a kao vodeće svetske supersile.

I dalje nepokolebljiv u javnim nastupima, Kenedi je u ovalnoj sobi sve više paničio. “Da li postoji nešto u čemu možemo da prestignemo Ruse?”, bilo je pitanje koje je Kenedi postavio svojim vodećim stručnjacima. Odgovor je bio više nego jasan: trebalo je definisati novu trku, dovoljnu tešku i složenu da natera SSSR da se pomuči “od nule”, bez oslanjanja na već razvijenu i dokazanu tehnologiju. I tako je Kenedi izabrao najbliži cilj koji SSSR nije mogao da dostigne svojim raketama koje su uveliko gospodarile Zemljinom orbitom. U svom čuvenom govoru iz 1961. godine (“Pre nego što ova decenija prođe...”), Kenedi je odabrao Mesec kao cilj kojem treba da konvergira cela američka nacija.

Bio je to briljantan govor, ali zasnovan na diskutabilnim argumentima: enormno skup let čoveka na Mesec nije predstavljen kao nešto što će, direktno ili indirektno, doprineti napretku nauke ili blagostanju prosečnog Amerikanca. Umesto toga, Kenedi je objavio da država, nakon niza poraza i poniženja, napušta trčanje na kratke staze i prelazi na maraton. Amerikanci su otišli na Mesec baš kao što se Hilari popeo na Everest a Pikar spustio u Marijanski rov, samo zato što postoje mesta na kojima još niko nije bio.

U svojim kasnijim istupanjima, Kenedi je bio daleko manje ubedljiv. Govorio je kako je potpuno svestan da bi novac mogao da se potroši na mnogo pametniji način, za obrazovanje, zdravstvo ili socijalnu zaštitu. “Vi, naučnici... vi ste najveći krivci za to”, branio se Kenedi pred novinarima, “da ste mi dali neki spektakularan cilj ovde na zemlji, recimo da uklonimo svu so iz Tihog okeana, ja bih Vas podržao. Vi mi niste dali nikakvu alternativu a ja sam morao da se opredelim za nešto veliko”.

Baš zbog toga, NASA nikada nije do kraja prihvatila način na koji je projekat Apollo osmišljen i vođen, i pored astronomski državnih ulaganja i široke društvene podrške. NASA je više volela dugoročnu perspektivu i kontinuitet, manje ali otvorene naučne projekte koji se logično nastavljaju jedan na drugi. U novom poretku stvari nacionalna agencija pretvorila se u mašinu koja je trebalo da proizvodi astronaute-heroje, nacionalni prestiž i ništa više. Skoro čitav stari kadar NASA napustio je službu čim je postalo jasno da "Apolo" predstavlja slepi sokak, projekat koji će biti ugašen čim postane jasno da je SSSR izgubio trku. Zašto se Amerikanci više nikad nisu vratili na Mesec? Za de Grota odgovor je jednostavan: “Zato što su tamo već bili s pogrešnim razlogom”.

I pored toga, “herojski” koncept osvajanja svemira još uvek nije sasvim iščezao. Danas su sateliti i kosmiče sonde primarno sredstvo za prikupljanje novih saznanja o našoj planeti i svemiru koji nas okružuje, ali se i dalje smatra da velikog napretka neće biti sve dok čovek ne sleti na Mars iz razloga koji se nigde potanko ne objašnjavaju na iole racionalan način. Od pitanja konkretnog naučnog doprinosa jedne tako skupe i beskrajno komplikovane misije, izgleda da je mnogo važnije da li će taj čovek biti Amerikanac, Rus, Indus, Kinez ili Evropljanin... Ruku na srce, lako bi to mogao da bude i neki naš državljanin jer mi već ispunjavamo dva osnovna preduslova: u stanju smo da taštinom pariramo celom svetu, a sa dva-tri nova kredita lako bismo pokrili i sve troškove.

Savršena biografija

Sa stanovišta “poželjnog standarda” koji su propisivale tadašnje sovjetske vlasti, Gagarinova biografija bila je besprekorna. Rođen je 1934. godine u Kljušinu, malom kolhozu na oko 150 kilometara zapadno od Moskve u skromnoj radničkoj porodici, kao treće od četvoro dece. Njegov otac bio je svestrani zanatlija, zidar i drvodelja, dok je majka radila u lokalnoj mlekari. Rat je teško pogodio Gagarinovu porodicu: otac je mobilisan, nacisti su im oduzeli kuću a brata Valentina i sestru Zoju odveli u Poljsku, u zarobljeništvo. Sledeću zimu majka je sa Jurijem provela u zemunici.

Gagarin ovenčan slavom
Gagarinov prvi susret sa avionima bio je slučajan: tokom rata na ledinu pored njihovog sela prinudno se spustio jedan sovjetski “Jak”, sav izrešetan u vazdušnom okršaju. Kada je ispred sebe ugledao pilote čije su grudi blještale od silnih značaka i odlikovanja, Gagarin je trenutno bio “zaražen” željom da kad-tad i sam poleti. Iako je počeo da zarađuje za život kao radnik u čeličani, okrenuo se matematici i fizici, da bi na kraju upisao tehničku školu u Saratovu. Tokom četvrte godine školovanja ponudili su mu da se okuša u pilotiranju i tu šansu je oberučke prihvatio. Prvi samostali let izveo je 1955. godine, da bi zatim mesecima kampovao pod šatorom na samom aerodromu, koristeći svaku priliku da ugrabi još koji let. Brzo je stekao reputaciju spretnog momka koji je u stanju da meko prizemlji avion čak i u najtežim uslovima.

Na nagovor svog instruktora, Gagarin pristupa sovjetskoj armiji koja ga šalje u elitnu pilotsku školu u Orenburgu koju završava sa najboljim ocenama. Tamo je upoznao i svoju suprugu Valju koja je za njega često tvrdila da previše radi i uči: “On oštri svoje zube na granitu nauke čitav svoj život i ne namerava da stane”. U slobodno vreme Gagarin trenira trčanje, plivanje, hokej i košarku, čita Dikensa i Puškina ali i radove Konstantina Ciolkovskog, oca savremene astronautike. Kada je na radiju 1957. godine čuo vest da je lansiran Sputnjik, prvi veštački satelit, Gagarin je znao da počinje era osvajanja kosmosa i da u njoj želi mesto za sebe.

Jurij Gagarin sa suprugom Valentinom
i ćerkama Galinom i Jelenom
Ubrzo je država krenula da sakuplja kandidate za astronaute. Besprekoran u školi, još bolji u avionu, cenjen i poštovan od kolega, bistar i odlučan, sa fizičkom kondicijom koja mu je omogućavala da i najteže psiho-fizičke testove prođe s osmehom na licu, Gagarin se lako našao u izabranom društvu od dvadeset pilota, kandidata za prvi let (mnogi su otpali zbog svoje fizičke korpulentnosti i nemogućnosti da se uvuku u minijaturnu kabinu “Vostoka"). Usledila je dugotrajna i surova obuka koju većina nije mogla da podnese. Tadašnji astronautski dril bio je neuporedivo teži od današnjeg i povremeno je više ličio na besmislenu torturu nego na korisnu vežbu. Gagarin je rutinski provodio po 24 časa u zvučno izolovanoj kabini bez svetla da bi zatim sedao u centrifugu sa ubrzanjem od 13g. U to vreme niko nije znao kakvim će iskušenjima biti biti izložen čovek u kosmosu tako da je cilj procesa obuke bio da iz svakog čoveka izvuče apsolutni maksimum.

Najbolji kandidati, njih šestorica, upućeni su u moskovsku vojnu bolnicu “Burdenko” na detaljna medicinska ispitivanja. Gagarin je od doktora dobio najvišu ocenu: “Za ovakvo telo i um, stratosfera nije nikakva prepreka”. Nedelju dana pred let “Vostoka”, u trci su ostala još samo dva kandidata: Jurij Gagarin i German Titov. Titov je takođe bio vrhunski pilot, pomalo tašt i egocentričan, uvek u centru pažnje, naročito kad bi demonstrirao svoje visoko obrazovanje i poznavanje poezije. Bio je nesporni favorit inženjera i administracije ali je Gagarin imao veći prestiž kod kolega pilota.

Par dana kasnije izbor je pao na Gagarina. Po mnogima, prevagnula je podrška iz senke koja je došla sa najvišeg mesta. Nikita Hruščov je, izgleda, favorizovao Gagarina, s kojim je delio skromno seosko poreklo, na račun Titova čiji je otac bio učitelj. Ako Gagarin, seljačko dete, može da bude prvi u kosmosu, zar nije logično da i Hruščov bude prvi u SSSR-u? Sa ovim se Titov nikad nije do kraja pomirio. Iako će par meseci kasnije i on leteti na “Vostoku 2”, titula drugog čoveka u kosmosu delovala mu je beznačajno. Mnogo decenija kasnije, na samrtnom odru, Titov i dalje nije krio svoju gorčinu: “Oni koji kažu da sam zagrlio Gagarina i čestitao mu na izboru - lažu!”

Po drugima, konačnu odluku doneo je Sergej Koroljev, vrhovni autoritet sovjetskog kosmičkog programa. Koroljev je imao prisan odnos sa obojicom ali je prema Gagarinu imao i dodatnu dozu srdačnosti (“Evo mog malog orla...”). Sam Gagarin nije bio iznenađen, čitav njegov život bio je okrenut trenutku koji je konačno stigao. Koroljev je kasnije govorio da je izbor Gagarina bio logičan jer je on u svakom pogledu bio izuzetan: “U situaciji kada smo svi mi bili nervozni i zabrinuti, kada je delovalo da je jedino neuspeh zagarantovan, Jurij bi uvek uspevo da sačuva svoj savršeni mir. Njegovo dobro raspoloženje bilo je zarazno, njegov humor razgaljujući, njegov osmeh anđeoski. Taj čovek je sijao kao sunce”.

Poslednji dan u svom domu pred istorijski let Gagarin je proveo zabavljajući svoje dve male ćerke. “Vidi ti nju”, govorio je mlađoj, “otac joj se sprema na put u kosmos, a ona je baš sad rešila da napuni pelene”. Svoju poslovičnu hladnokrvnost Gagarin je očuvao i na lansirnoj rampi: pola sata pred poletanje imao je puls 65.

Skriveni detalji

Poslednja faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je posebno kritčna: padobranski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da preživi u trenutku udara o tle. Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7.000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom.

Zvanični sovjetski spisi nigde ne pominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala Međunarodna aeronautička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta. U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori Gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o Gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Štaviše, vlasti su naredile Gagarinu da na konferenciji za štampu izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine ali Gagarinov let i pored toga nije zvanično diskvalifikovan.

Svetski odjeci

Vest o Gagarinovom uspehu obletela je planetu munjevitom brzinom. Britanski mediji među prvima su objavili senzacionalne vesti: "Ruski Kolumbo stigao u vasionu". U Americi takvog oduševljenja nije bilo. Novinari su u pola pet izjutra pokušali da dobiju izjavu od Džona Pauersa, portparola NASA. Ovaj im je, bunovan i ne shvatajući šta se zbiva, besno odgovorio: "Šta sad hoćete? Ovde svi spavaju!" Sutradan su se u američkoj štampi pojavili naslovi u stilu: "Sovjeti poslali čoveka u kosmos. Portparol NASA kaže da Amerika spava". Ruku na srce, to nije bilo sasvim tačno, Amerikanci su već imali sličan projekat ("Merkjuri"), ali je njihov najslavniji astronaut u to vreme bio Hem, šimpanza sa letačkom karijerom od 17 minuta. Pojavila se karikatura na kojoj jedan majmun kaže drugom: "Možda smo malo iza Rusa, ali smo za utehu mnogo ispred Amerikanaca!"

Nakon Gagarinovog leta više ništa nije bilo isto, Amerika je brzo reagovala. Usledila je besomučna trka u kosmosu između dve supersile koja će, zapravo, pokazati da je moć SSSR-a bila preuveličana. Amerikanci su dobili trku u kosmosu tako što su u “Apolo” program uložili 25 milijardi tadašjnih dolara, deset puta više od svojih večitih rivala. Ispostavilo se da je sovjetski program bio, zapravo, demonstracija genija jednog čoveka, Sergeja Koroljeva, koji je neočekivano preminuo na operacionom stolu 1966. godine. Nakon toga, niko u SSSR-u nije bio u stanju da njegove zamisli izvede do kraja. Svi pokušaji lansiranja gigantske sovjetske rakete za Mesec (N1) završili su se spektakularnim vatrometima. "Šteta", kaže Aleksej Leonov, legendarni sovjetski astronaut koji je prvi iz kabine broda izašao u kosmički prostor, "znali smo da nemamo čime da se spustimo na Mesec, ali smo verovali da još uvek možemo prvi da napravimo krug oko njega". Ta njegova želja ostala je neostvarena: nijedan astronaut SSSR-a nikad nije otišao dalje od Zemljine orbite.

Trenutak američkog trijumfa, prvi korak Armstronga na Mesecu 1969. godine, nisu doživeli ni Koroljev ni Gagarin. Trka u kosmosu definitivno je okončana simboličnim gestom saradnje, spajanjem "Apola" i "Sojuza" na orbiti 1975. godine.

"Šarik"

Gagarinov “Vostok” predstavljao je kompoziciju tešku 150 tona koju su činili raketni nosač “Vostok-K” i orbitalni modul “Vostok 3KA”. Raketni nosač, sposoban da u orbitu iznese koristan teret od oko pet tona bio je trostepen, sa četiri bočno postavljena bustera u prvom i dva vertikalno monitara raketna motora u drugom i trećem stepenu. Kao gorivo korišćen je kerozin a kao oksidant tečni kiseonik. Orbitalni modul bio je podeljen u dva dela. U prvom, servisnom delu, nalazio se veći deo opreme i motor za usporavanje. Komandni deo oblika deformisane lopte (“šarik”) prečnika dva i po metra bio je hermetizovan i spartanski opremljen za boravak jednog astronauta. Kapsula je, u suštini, bila obična metalna konzerva i nije imala mogućnost precizne orijentacije prilikom povratka na zemlju tako da je bila izolovana termičkim štitom sa svih strana (otud i sferičan oblik).

[Vreme #1057]

Đunta

Ne znam da li ste, od silnog fudbala i tenisa na TV-u, primetili da je britanski BBC upravo otvorio svoju arhivu sa hiljadama dokumenata ...