Linux i filozofija otvorenog koda


U današnjoj Srbiji, zemlji koja tek prolazi kroz fazu vulgarnog kapitalizma gde se celokupna poslovna logika svodi isključivo na slogan Show me the money, očigledno favorizovanje Majkrosofta od strane vlasti donekle ima svoje racionalno opravdanje: vezivanjem za svetskog softverskog giganta sa prepunom kasom, tradicijom, razrađenom poslovnom i marketinškom mašinerijom, država ne rizikuje da se zaglavi u informatičkom ćorsokaku. Međutim, šta je sa nama, običnim ljudima? Nije li Bil Gejts i bez nas već dovoljno bogat? I kako će se Majkrosoftova poslovna logika ("ništa džabe") uklopiti u naš lokalni milje gde, recimo, jedan piratski cd-klub sa Vračara distribuira više programa po Beogradu nego Majkrosoft po čitavoj istočnoj Evropi? Sve dok postoji alternativa – legalna, jeftina i pristupačna – niko ne bi trebalo da je se unapred odriče. A ona se, u Majkrosoftovom slučaju, zove Open Source.

Priča počinje 5. oktobra 1991. godine kada se Linus Torvalds, u to vreme student koledža u Helsinkiju, obratio preko interneta svojim kolegama i najavio Linux, novi operativni sistem za personalne računare: "Tek je dostigao onaj nivo na kojem se može smatrati upotrebljivim, a možda i ne (zavisno od toga šta vam treba). Voljan sam da ga publikujem i učinim dostupnim za saradnju. Oznaka verzije je 0.02..."

UNIX KORENI: Linus je, zapravo, eksperimentisao sa Minixom (maketom Unix operativnog sistema), u to vreme vrlo popularnom edukativnom alatkom među studentima koji tek uče programiranje. Ako parafraziramo g. Sadama Huseina, moglo bi se reći da je Unix "majka svih operativnih sistema", stabilan i pouzdan paket koji uz to lepo funkcioniše na računarima svih boja i zastava: od onih personalnih, preko radnih stanica pa sve do onih najvećih. Minix je, nažalost, patio od nedostatka vizije čoveka koji ga je stvorio. Alen Tanenbaum uporno je odbijao zahteve svojih studenata da u skučeni Minix doda nove stvari: "Ti studentski zahtevi su me izluđivali, bilo ih je na hiljade. Odbijao sam ih bez izuzetka, hteo sam da Minix ostane dovoljno malen kako bi ga studenti razumeli za samo jedan semestar." Da stvar bude gora, Tanenbaum je sva prava za komercijalnu distribuciju Minixa preneo na Prentice Hall koji je, opet, napravio lep profit prodajući svaku kopiju za 150 dolara. Loš Tanenbaumov potez dodatno je istakao stanje na tadašnjem softverskom tržištu – postojao je ogroman broj besplatnih programa za Unix, ali nije postojala besplatna verzija samog Unixa. Štaviše, Unix je u to vreme bio izuzetno skup – cena jedne kopije kretala se oko 1500 dolara.

Torvalds je krenuo da piše Linux, svoju verziju Unixa, bukvalno od nule. Na taj način nije kršio bilo čija autorska prava ili potkradao ono što Majkrosoft danas naziva "intelektualnom svojinom". Linus je radio prilično grozničavo: "Počelo je kao običan školski projekat. Dodavao bih ovo ili ono tu i tamo. Najednom, Linux je počeo da liči na normalan operativni sistem. Nisam bio zainteresovan da dobijem posao niti da napravim pare. Više od pola godine sedeo sam ispred kompjutera bez osećaja za svet oko sebe. Nisam imao nikakav društveni život. Jeo sam. Spavao. Pisao Linux." Njegova mama Ana bila je na ivici očajanja: "Da bi Linus bio srećan, bilo je dovoljno da ga stavite u klozet za metle, ubacite mu kompjuter i povremeno ga hranite hladnim rezancima. Kako je uopšte mislio da nađe neku finu curu za sebe?" Finci su, inače, odlični programeri. Linus kaže da im prirodne okolnosti idu na ruku: "Vreme je odvratno, tokom šest zimskih meseci jedva da i sviće. Možete da birate: programiranje, seks ili piće. Ja sam se opredelio za ovo prvo."

Razvoj Linuxa bio je munjevit – prva upotrebljiva verzija (0.03) pojavila se 26. oktobra 1991. Mesec dana kasnije usledila je verzija 0.10, a broj ljudi koji su volonterski radili na Linuxu počinje da raste velikom brzinom. Marta 1992. godine Linus objavljuje verziju 0.95 uz napomenu da je Linux "skoro spreman" za poslovnu upotrebu i da neće objaviti verziju 1.00 sve dok iz programa ne istrebi sve greške. Godinu i po dana kasnije Linus je publikovao verziju 0.99 asimptotski se približavajući zacrtanom cilju. Međutim, ni tu nije stao, tako da razvoj Linuxa traje do današnjih dana. Aktuelna verzija Linuxa nosi oznaku 2.4 a Linux i srodni programi u pojedinim segmentima drže od 15 do 90 odsto tržišta. Linux je i dalje potpuno besplatan i svima dostupan.

ISKORISTI I DAJ DALJE: Svoj uspeh Linux najvećim delom duguje licenci za korišćenje koja ga je pratila. Ova licenca, iako kasnije prerađivana i pojašnjavana, udarila je temelje onoga što se danas naziva Open Source ("otvoreni izvor") zajednicom. Programi koji su deklarisani kao Open Source moraju da ispunjavaju nekoliko osnovnih uslova. Pre svega, ovakvi programi mogu se slobodno umnožavati i distribuirati, bilo besplatno bilo komercijalno. Drugim rečima, iako je Linux potpuno besplatan, bez obrzira na to ko ga i u koje svrhe koristi, niko vam ne brani da ga zapakujete u šarenu hartiju, stavite na njega sopstvenu etiketu i legalno ga prodajete kome god želite. Majkrosoftovi programi imaju mnogo restriktivnije licence: program nije besplatan, ne sme da se kopira, pozajmljuje ili redistribuira. Naravno, i Linuxova licenca ima svoje finese: ona vam dozvoljava da softver (pre)prodajete po sopstvenom nahođenju, ali vam ne dozvoljava da onome kome softver prodate zabranite da radi tu istu stvar. Eh, zvuči logično?

Drugi važan uslov je da svaki Open Source program mora da prati tzv. izvorni kod, zapravo celokupan "materijal" koji programeri unose u svoje kompjutere od koga se procesom tzv. kompilacije pravi finalni proizvod tj. program. Uprošćeno rečeno, Open Source softver se distribuira pod etiketom "nema laži, nema prevare". Ako imate malo vremena i malo veća kompjuterska znanja, uvidom u izvorni kod lako možete da utvrdite da li program zaista radi ono što je na njemu deklarisano ili vas, može biti, krišom špijunira. Majkrosoft, naravno, nikad ne isporučuje izvorni kod uz svoje programe smatrajući ga svojom intelektulanom svojinom, tako da danas niko sa sigurnošću ne može da kaže kako Majkrosoftovi programi funkcionišu i da li, recimo, imaju "zadnja vrata" preko kojih Majkrosoft posmatra svoje klijente. Majkrosoftovi programi su poput automobila sa zavarenom haubom: ne znate ni broj cilindara, ni kubikažu motora, nema promene ulja ili održavanja akumulatora – za lepe novce kupujete crnu kutiju koja ili radi ili ne.

Open Source licenca zvuči toliko liberalno da je jednostavno neverovatno kako neko uopšte ima interes da piše programe po ovim pravilima. Nije teško zaključiti da ovakav koncept (najčešće besplatnog, svima dostupnog proizvoda) može da opstane samo u svetu informatike. Kada bi postojao Open Source standard u domenu ugostiteljstva, poslastičari bi bili dužni da šampite dele besplatno, uz recept kako da ih sami napravite ako vam se dopadnu. Pa ipak, neki od Open Source programa po svojoj popularnosti i kvalitetu daleko nadilaze sve konkurente zajedno: dok surfate internetom, imate više od 60 odsto šansi da se sa druge strane vaše internet veze nalazi Apache, najpopularniji internet server današnjice. Još su vam manje šanse da prilikom slanja ili prijema svoje e-mail poruke zaobiđete sveprisutni Sendmail, takođe Open Source proizvod. A takvih primera ima još, naročito u domenu internet softvera.

JEDNOMESEČNI DIKTATORI: Kako se uopšte pišu ovakvi programi? Na njima obično rade ljudi koji žele da reše problem koji su iskusili na sopstvenoj koži. Programiranjem se bave u slobodno vreme, "o svom ruvu i kruvu", za ljubav sopstvene taštine i virtuelne slave. Obično su rasuti širom sveta, ali u eri interneta ovo ograničenje jedva da je vredno pomena. U radno vreme većina njih angažovana je u srodnim tehničkim granama, pogotovu u informatici i telekomunikacijama. Njihovim volonterskim radom rukovode ili nesporni autoriteti u pojedinim oblastima, ili "diktatori" koji se rotiraju na mesečnom ili godišnjem nivou, ili "odbori" koji zasedaju na internetu i donose odluke većinom glasova. Pravilo je da se od samog pisanja programa ne zarađuje ništa, iako se mestimično naplaćuju konsultativne usluge ili "izlazak na teren". Čist socijalizam. Ako mislite da zbog ovakvog načina rada Open Source zajednica kuburi sa radnom snagom tj. programerima – grdno grešite. Nikad nije bilo teže steći ime u tom društvu nego danas. A to je i razumljivo – onaj ko uspe da uđe u Torvaldsov tim, može da bude siguran da će ući i u bilo koji drugi.

Open Source je trn u oku pravovernih Gejtsovih sledbenika koji ne biraju argumente kojima bi dokazali da je čitav koncept protivprirodan i dugoročno osuđen na propast. Po njima, Linux kompanije loše stoje na berzi – samim tim i Linux je loš. I zaista, tačno je da se oko besplatnog Linuxa namnožilo dosta firmi koje od njega pokušavaju da naprave profit. Kompanije koje se bave komercijalnom distribucijom Linux paketa, kao što su Redhat i Caldera, tek ove godine iskazuju prve pozitivne finansijske rezultate, a giganti kao što su Hewlett-Packard i IBM tek pokušavaju da nađu svoje mesto u Open Source zajednici. Kao i čitav elektronski biznis, i ovaj je iz faze suviše optimističnih očekivanja prešao u fazu realnog i mogućeg, što se odrazilo i na vrednost akcija. Međutim, Linux nije vezan ni za jednu firmu na način na koji je Windows vezan za Majkrosoft. Propast Majkrosofta predstavljala bi, najverovatnije, i kraj za Windows, dok bi propast svih srodnih firmi Linux ipak preživeo. Ma kako to socrealistički zvučalo, Linux je u najvećoj meri kolektivna baština čitavog sveta. Takođe, ne stoje zamerke da je sam Open Source koncept protivprirodan i da se kosi sa elementarnim ekonomskim zakonima po kojima se "nešto" ne može dobiti za "ništa". Programiranje u slobodno vreme mnogi programeri ne smatraju finansijskim gubitkom i zato ne insistiraju na novčanoj nadoknadi (većina njih ionako ima solidno uhlebljenje na drugoj strani). Zahvaljujući internetu i globalnom razvoju telekomunikacija, materijalni troškovi razvoja i distribucije softvera praktično su zanemarljivi, tako da programeri nisu na šteti. Kako je lepo primetio Ganeš Prašad, jedan od gurua Open Sourcea, reč je o ekonomskoj transakciji tipa "ja ne gubim, ali ti možda dobijaš", transakciji koja se odigra kad god nekom usitnite novac ili mu pozajmite olovku da potpiše ček.

NOĆ VEŠTICA: Da je Open Source koncept ozbiljna pretnja Majkrosoftu potvrđuje i dokument koji je pred Noć veštica 1998. godine procureo iz Majkrosoftove centrale u Redmondu. Nakon relativno korektne i skoro nepristrasne analize, autori dokumenta Vinod Valopili i Džoš Koen zaključuju da je Open Source ozbiljan takmac (pre svega u domenu internet softvera) koji u bliskoj budućnosti ozbiljno preti da umanji Majkrosoftove prihode. Autori opovrgavaju i tezu da Open Source programi ne mogu da dostignu kvalitet onih komercijalnih: "Oni su se iskazali u veoma kritičnim situacijama, a sam Linux po mnogo čemu prevazilazi kvalitet komercijalnih Unix distribucija." Majkrosoft nije opovrgao verodostojnost ovog dokumenta, ali je pokušao da degradira njegov značaj tvrdeći da je reč o običnoj inženjerskoj spekulaciji koja ne odražava zvaničan stav kompanije.

Trenutak objavljivanja "dokumenta iz Noći veštica" uzima se za početak otvorenog sukoba dve nepomirljive koncepcije. Bez obzira na intimne simpatije autora ovog teksta, mora se priznati da Majkrosoft ima svojih prednosti: u mnogim segmentima softverskog tržišta, Majkrosoft je apsolutni monopolista koji diktira pravac tehnološkog razvoja. Osim toga, Majkrosoft ne pati od dezorijentacije koja često prati Open Source zajednicu. Dok Majkrosoft svoje ljude debelo plaća i od njih može da zahteva da rade ovo ili ono, iza šarolike Open Source zajednice ne stoji nikakav nesporan, firmiran autoritet – u njoj svako može da vuče na svoju stranu, da radi šta hoće i da, na kraju, za to nikom ne odgovara. Majkrosoftovi programi su vizuelno ispolirani, doterani i generalno se uvlače pod kožu, pre svega početnicima, dok programi za Linux zahtevaju malo vežbe, koncentraciju i prilično liberalan pogled na pitanja estetike. Sada se i tu stvari pomalo menjaju – recimo da pingvin Tux, oficijelna maskota Linuxa, izgleda vrlo simpatično.

Dve prirode: Linus protiv Bila

Nema nikakve sumnje da je Linus Torvalds najveći poslovni i idejni protivnik Bila Gejtsa i jedini sposoban da uzdrma njegovo carstvo na duge staze. Dok su takve veličine kao što su Lari Elison (jedan od najimućnijih ljudi planete, direktor Oraclea, vodećeg proizvođača softvera za baze podataka) i Skot Meknili (direktor Sun Microsystemsa, firme koja distribuira Solaris verziju Unix operativnog sistema i uspešno razvija programski jezik Java) zabeležili tek poneki sitan poen u neobjavljenom ratu protiv Majkrosofta, tvorac Linuxa uporan je na vlastitom kursu "kritike vulgarnog redmondizma". Linus je nesporni autoritet, istinski Open Source idol čija je reč i dalje presudna u svim značajnim pitanjima koordinacije rada hiljada članova Linux zajednice. Iz ovog kolektivnog, planetarno rasutog koeficijenta inteligencije, Linus izvlači maksimum na veoma impresivan način, uspešno balansirajući između Open Source čistunaca koji smatraju da će Linux opstati samo dok je potpuno besplatan i nezavisnih kompanija koje od Linuxa pokušavaju da naprave profit.

I u pristupu krajnjim korisnicima Gejts i Torvalds se dijametralno razlikuju: dok se Gejts obraća ogromnoj armiji relativno neukih i još većoj gomili sasvim tupavih korisnika nudeći skup softver prepun funkcija koje im nikad neće zatrebati, Linus se okreće relativno maloj grupi najpametnijih i najsposobnijih, računajući da će se njihov rani entuzijazam Linuxu globalno isplatiti na duge staze. Dok se Gejts trudi da animira one koji mogu da plate i ono što im ne treba, Torvalds se trudi da sasluša one koji znaju šta im treba, čak i ako nemaju para za to. Dok je Gejts oko sebe izgradio kult zasnovan na moći i novcu, Linusova mitska figura sazdana je, pre svega, na etičkim principima.

I pored svog neizmernog imetka, Gejts je inferioran u skoro svemu ostalom: iako postoje legende da je u mladosti bio genijalni programer, njegovo "delce" ipak je skromno u odnosu na Linusovo. Linus je samostalno napisao mali, kompletan operativni sistem dok je još bio na koledžu. Dok je mladi Gejts nazivao lopovima svoje kolege koje su kopirale njegove mediokritetske programe preteći im sudom i robijom, Torvalds je laka srca svoje delo besplatno podelio sa čitavim svetom. Gejts svoja izlaganja obično počinje tako što naglašava kako mu je želja da usreći druge ljude, filozofski obrađujući svoj marketinški slogan Where do you want to go today. Na drugoj strani, Linus je prilično zabavan i duhovit čovek koji ne krije da je njegov životni kredo sasvim drugačiji: "Sve što sam uradio – uradio sam samo iz zadovoljstva".

Gejts uživa u skupim stvarima, vozi najskuplji i najveći leksus još od vremena kada je Majkrosoft napravio prvu verziju Windowsa i živi u čardaku "ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom" o čijoj se vrednosti samo nagađa. Kad nije u Redmondu, Gejts voli da odseda po hotelima "gde prazna supa košta koliko i kapara za polovan auto". Torvalds, opet, ne žuri preterano da svoj rad naplati u kešu: još uvek vozi običan zeleni pontijak koji je kupio još 1997. kada se iz Finske preselio u Kaliforniju. Kada je njegova četvoročlana porodica prerasla stan u kojem je živela, iznajmio je prvu slobodnu kuću – odmah preko puta, mrzelo ga je da ide dalje. Iako je trenutno zaposlen u prilično tajanstvenoj kompaniji Transmeta, ne postoje (barem spoljašnji) znaci da je Linus za kratko vreme zgrnuo silan novac. I dalje kupuje isključivo broširane knjige jer smatra da su one sa tvrdim povezom preskupe i izvodi suprugu na suši u skromni narodski restoran gde kompletan obrok ne prelazi dvadeset dolara.

(Vreme #553)

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Virtuelni novčić od hiljadu dolara

Elektronsko-ekonomski aušvic