Jan 29, 2000

Linije svetla u prostoru uma

“Ono što znaš ne možeš da objasniš, ali osećaš. Osećao si čitavog života da sa ovim svetom nešto nije u redu. Ne znaš šta, ali ono je tu, kao šiljak u tvom umu, koji te tera da poludiš...”
Morfius, The Matrix.


Jeste li se nekad probudili sumnjajući da je svet oko vas obična laž, šminka, šuplja kulisa? Koliko puta ste za ono što vam se dešava okrivili nevidljivu birokratiju, bezdušne medije, mašine ili bezgranični idiotizam ljudi kojima ste okruženi? Poigravajući se ovim svakodnevnim strahovima i vešto manipulišući rezignacijom sa kojom mali čovek gleda na komplikovani svet oko sebe, braća Endi i Leri Vahovski napravili su Matrix, film koji preti da pomrači slavu Blade Runnera ili Odiseje u svemiru, i sa odličnim izgledima da začne sopstveni kult. Snimljen početkom 1999. godine, sa pozamašnim budžetom od 63 miliona dolara, Matrix je do sada zaradio preko 400 miliona. A to brdo para, zahvaljujući izvrsnoj prodaji na kompjuterskim diskovima, još uvek raste (milion kopija planulo još u pretprodaji).

ZAVESA: Suve brojke ne znače mnogo: Lukasova Fantomska napast zaradila je oko pola milijarde dolara samo u Americi i Kanadi, bezočno eksploatišući uspeh originalne trilogije Ratovi zvezda. Braća Vahovski nemaju za sobom zamašnu filmografiju i, mada ih po kreativnom kapacitetu porede sa braćom Koen (Fargo, Veliki Lebovski, Barton Fink), osim Matrixa režirali su još samo jedan film - lezbijski krimić-noir Bound (1996), sa Đinom Geršon i Dženifer Tili u glavnim ulogama. Matrix je nešto sasvim drugačije: “Matrix je svet koji su vam navukli preko očiju ne bi li njime zaklonili istinu.”

Sredinom XXI veka ljudi su konačno napravili kompjuter sposoban da misli. Supermašina zamišljena je tako da uveća blagostanje i harmoniju, ali su ljudi tu ideju odbacili kao dosadnu. Kada se veštačka inteligencija otela kontroli, čitavo čovečanstvo pretvoreno je u izvor jeftine energije kojom se mašine hrane. Kompjuterski program, Matrix, izvršava se bez prekida u umu svakog čoveka simulirajući normalan, funkcionalan i ispunjen život. Izvan ovog poretka ostala je tek mala grupa ljudi, skrivena duboko ispod površine zemlje, rešena da spase svet. Njen vođa Morfius (Lorens Fišburn) otkriće u mladom kompjuterskom hakeru po imenu Neo (Kianu Rivs) čoveka koja bi mogao da rasturi Matrix. Mesijanska družina, u kojoj niko nema ime duže od e-mail pseudonima (Triniti, Tenk, Svič, Maus, Dozer...), upada povremeno u Matrix teleportujući svoj um pravo u kompjuterski sistem.

Međutim, Matrix je i malo više od toga. Film je prevashodno namenjen mlađoj generaciji, onoj koja je odrasla uz TV ekran, koja vrlo dobro poznaje internet, rok muziku i sci-fi ikonografiju, koja je u video igricama poput Doom i Quake već počistila milione digitalnih monstruma. Stoga je Matrix vizuelno očekivano perfektan, zabavan i privlačan za oko, prvenstveno zahvaljujući bogatom filmskom “rečniku” Bila Poupa, koji je već dizajnirao nekoliko mračnih svetova. Specijalni efekti su tako realistični da skoro poverujete kako možete da hodate po zidovima ili zaustavljate municiju u letu običnim pokretom ruke. I akcione scene su izbrušene do savršenstva: ova čudna mešavina brzog ritma, gimnastike, karatea, kung-fua, baleta, besomučne pucačine, agresivne muzike, usporenih, zamrznutih i ponovljenih kadrova, začinjena tautologijama koje Morfius neprekidno prosipa, izgleda vrlo ubedljivo. Možda baš zahvaljujući tamnim naočarima i udbaškim mantilima koje svi nose ili tome što Triniti (koju glumi bivša manekenka Keri-En Mos) izgleda tako savršeno u svojim kožnim gaćama.

NARAVOUČENIJE: Iako će filmski čistunci teško progutati ovu fantastičnu priču u komadu, pouka filma je dovoljno realistična: linija koja razdvaja stvarnost i virtuelnu stvarnost, koju na nas projektuju svemoćni mediji i sveprisutni kompjuteri, postala je suviše tanka. Sajber-svet počinje da se uvlači u naše živote dajući im lažni smisao ili nas odvajajući od realnog. Kako lepo primećuje jedan anonimni filmski kritičar sa Mreže: “Običnom čoveku ne preostaje mnogo sredstava u sukobu s medijskom aždajom. Da se poslužimo muzičkom analogijom - ili ćete početi da svirate kao Frenk Zapa i rizikovati da vas niko ne sluša, ili ćete se opredeliti za Rage Against The Machine i početi da tresete stvari iz temelja. A to je upravo ono što rade Nio i Matrix.”

Matrix je bacio novo svetlo na sajber-pank, pokret koji se u literaturi pojavio početkom osamdesetih godina. Ovaj pojam je u književnost uveo malo poznati Gardner Dozois, dugogodišnji urednik jednog od nekoliko SF magazina Isaka Asimova (Amazing). Gardner, međutim, nikad nije tvrdio da je sam sklepao ovu kovanicu: “Pokupio sam je negde na ulici i odmah mi se uvukla u glavu.” I pre nego što mu je smišljeno adekvatno ime, sajber-pank je egzistirao kao supkulturni obrazac u formiranju, najviše zahvaljujući popularnom samizdatu Brusa Sterlinga pod naslovom Cheap Truth. Sterling se u ovom podugačkom, sočno pisanom pamfletu sa puno strasti okomljuje na jalove šablone gurua SF književnosti, i okreće se anonimnim autorima novog fantasy talasa.

Pravi život ovom pokretu udahnuo je Vilijam Gibson svojim kultnim delom Neuromancer (1984), za koje je dobio obe značajne žanrovske nagrade (Hugo i Nebula). Gibson je, mnogo pre nastanka interneta, imao živopisnu viziju Matrixa, globalne kompjuterske mreže: “Sajberspejs... nezamisliva složenost. Grafička prezentacija podataka iz memorijskih banki svih svetskih kompjutera. Linije svetla poređane u prostoru uma, klasteri i sazvežđa podataka. Kao svetla grada koja nestaju u noći.” U tako nastalu “virtuelnu realnost” (termin koji je Gibson prvi upotrebio) čovek može da uplovi pomoću uređaja koji će njegov um privremeno osloboditi telesnih ograničenja. Svojim narednim novelama Gibson se izborio za status nespornog duhovnog vođe sajber-pank pokreta. Stekao je i milione poklonika, iako je reč o povučenom čoveku koji ni danas nema e-mail adresu, a kompjuter koristi kao nužno zlo. Delima Alfreda Bestera (The Stars, My Destination), Semjuela Dilejnija (Nova), Nila Stivensona (Snow Crash) i Brusa Sterlinga (Schismatrix), sajber-pank se izborio za pravo građanstva i odrednicu u svim enciklopedijama.

MRAČNE KULISE: Smatra se da je Blade Runner najvažniji i najbolji sajber-pank film svih vremena. Ridli Skot je ovaj antologijski film napravio još 1982. godine prema noveli Filipa Dika Sanjaju li androidi električne ovce (za koju mnogi tvrde da je bolja od filma). Iako je kritika ovo delo u velikoj meri sasekla, iako su glumci (a pre svih Harison Ford) jedva dočekali kraj snimanja, Blade Runner je vremenom samo dobijao na značaju. Gibson, recimo, kaže da se crne kulise Blade Runnera savršeno uklapaju u futurističku viziju sveta koju je on dao u Neuromanceru. Deset godina nakon snimanja originala pojavila se još jedna, dodatno zamračena verzija filma, tzv. director’s cut, bez naracije i srećnog završetka. Od duhovno i žanrovski srodnih filmova i TV serija najčešće se pominju Maks Hedrum, Džoni Mnemonik, Terminator, Totalni opoziv, Kosač, Gataka i Alien, a od novijih ostvarenja Dark City i 13th Floor.

Današnja sajber-pank produkcija uglavnom se bavi životom marginalaca u opresivnim, tehnološki izgrađenim društvima zasnovanim na neograničenoj vlasti grupe ljudi, paternalističke korporacije ili fundamentalističke religije. Kohezija sistema održava se intenzivnom (zlo)upotrebom informacionih tehnologija, kompjutera i masmedija. Ljudska bića, “oplemenjena” genetskim inženjeringom, hemikalijama i elektronskim implantatima koji reduciraju ili iskrivljuju moć rasuđivanja, postaju delovi “mašine” koje treba zameniti čim im istekne rok upotrebe. Mizanscen je urban, atmosfera je beznadežna, mračna i pesimistična (tako u Skotovom Blade Runneru kiša neprekidno pada, dok u Projasovom filmu Dark City noć nema kraja). Ovaj kliše istovremeno objašnjava suštinu sajber komponente čitave produkcije. Pank aspekt se najčešće odnosi na kriminalce, rokere, vizionare, asocijalne tipove, izopštenike, buntovnike koji se bave raznim nelegalnim delatnostima, beznadežne slučajeve, osobenjake i sve one koji uživaju u slobodi radi nje same. Ideja sajber-panka je vrlo prosta: čovek čija je misija da sruši totalitaran sistem obično se rađa na njegovoj periferiji.

Postoje li Nio i Morfius u stvarnom životu, van knjiga i filmova? U poslednje dve decenije pojavjuju se grupe ljudi koji sebe smatraju autentičnim sajber-pankerima i “borcima protiv sistema”, najčešće jer veruju da su dovoljno sposobni da sagledaju “sistem” u svoj njegovoj monstruoznosti, jer se identifikuju s marginalcima koje melje nevidljiva “mašina”, ili prosto zato što je čitav pokret tako cool. Oni koji ozbiljno prate ovaj fenomen tvrde da smo svi mi pomalo sajber-pankeri zato što uveliko živimo u bezosećajnom, tehnologizovanom i dehumanizovanom svetu. Kako kaže Vilijam Gibson, “budućnost je već počela; jedino još nije ravnomerno raspoređena”. Neki od nas ipak imaju veći potencijal da pobede sistem: hakeri (momci koji znaju sve o kompjuterima), “krekeri” (provalnici u tuđe kompjuterske sisteme), “frikovi” (specijalisti za besplatno telefoniranje i druge zloupotrebe telefonske mreže) i “šifranti” (stručnjaci za kriptografiju i zaštitu privatnosti).

JUST DO IT: Kako, dakle, pobediti (ili popraviti) sistem? Prema transhumanistima, jednoj od većih grupa povezanih sa sajber-pankom, tehnološka dostignuća treba koristiti da poboljšaju život i nadograde prirodne ljudske talente. Time se ubrzava evolucija ljudske rase, uklanjaju ograničenja koja joj nameću biologija i fizika, veličaju se osnovni principi života i humanosti, a izbegava svaka dogma. Prema ekstropistima, drugoj značajnoj potkulturnoj grupi, treba se kloniti politike i težiti prirodnom, spontanom redu i harmoniji. Da bi se živelo u skladu sa ovim filozofskim principima, preporučuju se obavezno šifrovanje elektronske pošte, izbegavanje komunikacija koje “sistem” može da provali, podozrivost prema masovnim medijima i internetu, a pre svega – razmišljanje sopstvenom glavom i aktivan odnos prema sistemu. U suprotnom, može nam se desiti da, mnogo brže i lakše nego što se nadamo, završimo kao beznačajni šrafovi u nevidljivom Matrixu braće Vahovski. Morfius u filmu kaže: “Na nesreću, niko ne može da objasni šta je Matrix. Svako to mora sam da shvati.”Sudeći po jednoj hipnotičkoj TV emisiji koja se svakodnevno prikazuje na glavnom kanalu tačno u 19:30, može biti da smo u Matrix već stigli.

(Vreme #473)

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...