Dec 18, 1999

Zvuk tišine

Mars je prvi put zagolicao maštu običnog sveta krajem prošlog veka kada je italijanski astronom Đovani Skijapareli objavio da je na Marsu video tamne pruge neobično pravilne strukture. Ove štrafte će Persival Lovel, američki biznismen i entuzijasta sa skromnim poznavanjem astronomije, lakomisleno protumačiti kao kanale za navodnjavanje koje je mogla da izgradi samo jedna tehnološki napredna civilizacija. U svojoj noveli Rat svetova iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju žednih Marsovaca na žitelje Zemlje (kasnija će radijska dramatizacija ove priče u režiji Orsona Velsa izazvati nekontrolisanu paniku kod miliona Amerikanaca). Početkom XX veka javila se ideja o kontaktu sa prvim "kosmičkim komšijama" korišćenjem mamutskih ogledala. U to vreme, popularne su i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa.

Mašta je, kao što je i red, ustuknula pred tehnologijom. Početkom šezdesetih godina počeo je prvi talas istraživanja Marsa korišćenjem skupih međuplanetarnih sondi koji je kulminirao mekim sletanjem Vikinga 1 i Vikinga 2 na površinu crvene planete 1976. godine. Ispostavilo se da je pretpostavka o biološki aktivnom Marsu bila sasvim pogrešna – planeta najviše liči na ledenu, suvu i biološki mrtvu pustinju preko koje duvaju vetrovi razređenog ugljen-dioksida.

GDE JE VODA: Interesovanje je naglo poraslo 1996. godine kada su tri eminentna naučna tima objavila da su u jednom meteoritu pronađenom na Antarktiku pronašli fosilizirane tragove davnog života na Marsu. Iako do danas ova teorija nije sasvim potvrđena, postoje brojne indicije da je Mars u davnoj prošlosti zaista bio vrlo gostoljubiva planeta, barem za primitivne bakterijske kulture. Pejzaž planete izbrazdan je gigantskim kanjonima kakve je mogla da iskleše jedino tekuća voda snage 10.000 Misisipija. Voda je, prema svim dosadašnjim znanjima, jedan od osnovnih preduslova za postojanje života. Međutim, reka na Marsu više nema. Po jednima, Mars je nekad bio topliji i vlažniji a njegovo sadašnje stanje posledica je postepenog tanjenja atmosferskog omotača. Po drugima, Mars je uvek bio hladan, ali bi se gejziri vode povremeno pojavljivali na površini usled tektonskog zagrevanja podzemnih naslaga leda. Sva današnja istraživanja pokušavaju da odgovore na isto fundamentalno pitanje: kuda je sva ta voda otišla, zajedno sa životom koji je u njoj, možda, bujao?

Nakon teškog gubitka iz 1993. godine, kada je Mars Observer vredan milijardu dolara naprasno otkazao neposredno pred randevu s Marsom, NASA je, na inicijativu novog direktora Danijela Goldina, radikalno izmenila svoj koncept istraživanja. Nova politika pod olimpijskim geslom brže, bolje, jevtinije značila je da NASA namerava da iskoristi svaki pogodan položaj Zemlje u odnosu na Mars za lansiranje bar dve letelice (takva prilika ukazuje se svakih 26 meseci). Letelice bi, međutim, morale da budu znatno jevtinije, tako da gubitak jedne od njih ne ugrozi čitav program. Nova strategija ostvarila je spektakularan uspeh 4. jula 1997. godine kada se na Mars spustio Mars Pathfinder iz koga je izmileo Sojourner, inteligentno vozilo nalik na skejtbord koje je danima veselo krstarilo okolinom (vidi “Vreme” broj 351). U septembru 1997. u orbiti se našao i Mars Global Surveyor, letelica koja još uvek šalje na Zemlju fotografije izuzetne preciznosti.

A onda je sve krenulo naopako. Krajem prošle godine put Marsa su, u kratkom vremenskom intervalu, upućene dve letelice: Mars Climate Orbiter, zadužen da sa visine sakuplja podatke o klimatskim promenama na Marsu, i Mars Polar Lender, letelica koja bi trebalo da se meko spusti u polarni region Marsa, čija je glavna misija da u uzorcima tla pokuša da detektuje tragove vode.

Orbiter je izgubljen u septembru, nadomak cilja, zbog bizarne greške koja će, kao priča sa naravoučenijem, sigurno ući u sve udžbenike elementarne fizike. Naime, stručnjaci iz NASA-e su verovali da je reaktivna sila raketnih motora kojima se letelica održava na planiranoj putanji izražena u njutnima, tj. jedinicama sile međunarodnog (metričkog) sistema jedinica. Kompanija Lockheed Martin, koja je napravila letelicu koristila je, u skladu sa anglosaksonskom tradicijom, funte. S obzirom na to da jedna funta ima oko 4,4 njutna, Orbiter je skretao s pravog kursa kad god bi kontrola leta uključila motore na letelici. Pošto ovakvih "korekcija" nije bilo mnogo, letelica je, nakon 660 miliona pređenih kilometara i neposredno pred sastanak s Marsom, bila svega 100 kilometara izvan željene trajektorije. Na nesreću, to je bilo dovoljno da Orbiter zagnjuri u Marsovu atmosferu više nego što sme. Usled povećanog aerodinamičkog zagrevanja, osetljiva oprema je izgorela a Orbiter se ili stropoštao na Mars ili ga je potpuno promašio, pa sad beživotno luta Sunčevim sistemom. Grešku je, u poslednji čas, primetio jedan od kontrolora leta. Nažalost, bilo je suviše kasno da se proračunaju parametri neophodni za korekciju putanje tako da se šteta od 125 miliona dolara više nije mogla izbeći.

No, i ovaj amaterski gaf mogao bi se zaboraviti da je Polar Lender, drugi brod iz ansambla, aterirao na Mars 3. decembra uveče kako valja. Lender je trebalo da se spusti u polarni region u tromesečnoj potrazi za kristalima vode zapretanim ispod površine Marsa. Opremljen je robotizovanim ašovom koji može da se ukopa u tle do metar dubine, a tu je i mali mikrofon preko koga bi se na Zemlji prvi put čuli zvuci jednog drugog sveta. Do poslednjeg trenutka izgledalo je da je sve u redu: funte su pretvorene u njutne, predviđene su brze popravke kursa za preko stotinu nepredviđenih situacija, u kontroli leta je instalirana i web-kamera kojom su entuzijasti iz celog sveta preko interneta mogli uživo da prate zbivanja u kontrolnoj sobi. Zbog jonizacije Marsove atmosfere izazvane hipersoničnom brzinom lendera tokom spuštanja, radio-kontakt sa letelicom planski je prekinut jedanaest minuta pre dodira tla. Lender je potom otpustio nepotrebnu opremu koja se koristi samo za međuplanetarni let, a zajedno sa njom i dve sonde (Deep Space 1&2) veličine košarkaške lopte. Ove sonde (nazvane Amundsen i Skot, u čast prvih osvajača Južnog pola) vredne 30 miliona dolara trebalo je da se zariju brzinom od oko 600 km/h u površinu Marsa na oko pedesetak kilometara od mesta prizemljenja lendera i, usled siline udara, prodru oko pola metra u tle. Senzori u sondama mogu da detektuju i najmanji trag vode u tlu a radio predajnici su tu da rezultate eksperimenta dojave Zemlji.

IŠČEKIVANJE: Oko pola sata nakon ateriranja kucnuo je čas da se uključe radio prijemnici u kontroli leta i uspostavi prvi kontakt sa lenderom. Odvrnuta je ona žica sa šampanjca, ekipa sa sve transparentom “Dobrodošao na Mars!” načičkala se ispred internet-kamere, šef misije pritisnuo je Enter na tastaturi i... ništa. Ni traga od Skota i Amundsena, ni traga od lendera. Preteća tišina koja je zavladala u kontroli leta bila je razočaravajuća, ali ne i sasvim fatalna. Ukoliko je lender sleteo na kosinu ili je tako orijentisan da glavna radio-antena nema direktan pogled na Zemlju, izostanak kontakta mogao se očekivati. U tom slučaju, lender se ponaša dosta "inteligentno": većina kritičnih komponenti, poput brodskog kompjutera ili radio-stanice, ima rezervni duplikat. U slučaju da se kontakt ne uspostavi odmah, lender je programiran da sam pokuša da popravi položaj svoje glavne antene ili, u krajnjem slučaju, da pređe na pomoćni odašiljač, manje osetljiv na orijentaciju letelice. Ukoliko se kontakt ne uspostavi ni nakon šest dana, lender će pretpostaviti da se u njemu nešto pokvarilo – počeće da se sam rekonfiguriše, zamenjujući svaku komponentu rezervnom u nadi da će pronaći "dobitnu kombinaciju". Da nevolja bude veća, zbog rotacije Zemlje i Marsa kontrola leta nema priliku da neprekidno osluškuje signale sa Marsa: kontakt je moguć samo tokom tzv. prozora, u trajanju od nekoliko minuta na svakih par sati.

Posle desetak dana iščekivanja, ugasila se i poslednja nada da će se lender, vredan 165 miliona dolara, konačno oglasiti. Jedina "melodija" koja se sa Marsa čula bila je Sound of Silence. Još uvek se ne zna šta je neposredni uzrok ove ogromne naučne i finansijske štete. Po jednima, verovatno je otkazao komplikovani pogonski sistem sačinjen od dvanaest motora usled čega se lender slupao o površinu Marsa. Po drugima, do udesa je moglo da dođe i usled smrzavanja raketnog goriva u rezervoarima tokom više meseci leta kroz vakuum. Pravi razlozi možda će se saznati kada Mars Global Surveyor usmeri svoje elektronsko oko sa orbite ka reonu sletanja. Danijel Goldin obećava brzu istragu “u kojoj će učestvovati najpametniji ljudi Amerike”. Postojeći "red vožnje" ka Marsu trenutno je suspendovan, dok je ostvarenje krajnjeg cilja, dopremanje uzoraka Marsovog tla na Zemlju, planirano za 2008. godinu, sasvim neizvesno.

KONKURENCIJA: Sve je više onih koji smatraju da pravi razlog dve ovogodišnje katastrofe leži u prekomernoj finansijskoj štednji na uštrb kvaliteta i pouzdanosti. Pominju se i nedovoljna obučenost stručnih timova, skriveni bagovi u kompjuterskim programima, nedovoljan napor inženjera da predvide moguće incidente, loša ili suviše neformalna komunikacija, preopterećenost konstruktora i kontrolora leta. Džon Pajk, šef sekcije za svemirsku politiku Federacije američkih naučnika, smatra da je program za Mars od samog početka oskudevao u vremenu, ljudima i novcu: “Niskobudžetni projekti obično propadaju usled fatalne kombinacije neadekvatnog finansiranja i lošeg menadžmenta.”

Jasno je, međutim, da NASA danas može samo da sanja o neograničenom budžetu iz šezdesethih godina, u vreme trke za osvajanje Meseca. Rival sa istoka u međuvremenu je kolabirao, američka nacija okrenula se drugim prioritetima, a sredstva kojima agencija raspolaže uporno se tope. Sve dok se na horizontu ne pojavi ozbiljna konkurencija, NASA će se teško izboriti za nekadašnji kultni status. Trenutni događaji idu joj na ruku: nakon uspešne bespilotne probe, Kina se sprema da uskoro lansira svoju prvu posadu. Evropljani su takođe obuli svoje čizme od sedam milja. Sa raketodroma u Kuru (Francuska Gijana), masivna raketa Arijana 5 odnela je 9. decembra u orbitu do sada najteži evropski satelit XMM (3,7 tona), vlasništvo Evropske svemirske agencije (ESA). Prava avantura, međutim, počinje 2002. godine kada u orbitu oko Meseca ESA treba da lansira autentično evropsku (švedsko-francusku), futurističku sondu, čiji solarno-električni motori predstavljaju poslednju reč tehnike. A dotle će, valjda, i NASA ponovo pronaći sebe.

Peh za pehom

Za neke od ljudi koji su godinama učestvovali u pripremi propale misije s pravom se može reći da su rođeni gubitnici. Ričard Kuk je, kao direktor projekta, izgubio i lender i orbiter. Ričard Zurek, glavni naučnik na projektu, učestvovao je u tri misije do sada i sve tri su propale. Slično je prošao i Dejvid Pejdž, profesor sa univerziteta UCLA, koji je uložio godine rada i milione dolara u instrumente za Mars, a da nijednom nije uspeo da ih tamo i isproba. Brus Marej, planetarni geolog sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju, star 68 godina, čekao je više od tri decenije na proveru svoje teorije o postojanju vode ispod Marsovih polarnih kapa. Lender je otkazao, a nijedna polarna misija više nije u planu.

(Vreme #467)

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fob...