Crveno nebo za Ujka Sema

Bilo je rano jutro 3. oktobra 1957, kada je na kazahstanskom raketodromu Tjura-Tam u tadašnjem SSSR-u počeo transport moćne interkontinentalne balističke rakete R7 ka lansirnoj rampi udaljenoj oko kilometar i po od hangara za montažu. Ovoga puta u konusnom vrhu projektila nije se nalazila nuklearna bojeva glava, do tada uobičajeni “strateški” teret, već ispolirana lopta od aluminijuma prečnika 58 cm i teška 84 kg, sa četiri vitke antene duge po 2,5 m. Svoje životno delo pešice je ispratio glavni konstruktor i šef čitavog projekta Sergej Pavlovič Koroljev, praćen svitom svojih najbližih saradnika, partijskih i državnih birokrata. Čovek čiji je čitav život bio prožet idejom prvog kosmičkog leta i inspirisan slavnim delom oca kosmonautike Konstantina Ciolkovskog nikad nije ispiričao o čemu je razmišljao tokom te kratke, ćutljive šetnje.

START: Punjenje rakete gorivom počelo je već narednog jutra, u 5:45. Koroljev je pod pritiskom velike važnosti čitavog događaja lično nadgledao završne provere svih kritičnih sistema. Od svojih inženjera neprekidno je zahtevao da prijave svaku sumnjivu sitnicu: “Niko nas neće požurivati, još nije kasno da popravimo stvar”. Njegovi inženjeri, već godinama razapeti između razočarenja i radosti, kao da nisu osećali svu težinu predstojećeg istorijskog događaja za tako nešto jednostavno nije bilo vremena. Iste večeri uspešno su okončane i poslednje pripreme. U bunkeru iz koga se pružao sjajan pogled na raketu obasjanu desetinama reflektora, sa Koroljevom su se, između ostalih osoba od najvećeg poverenja, nalazili i njegov zamenik Leonid Voskresenski i dva oficira Crvene armije Aleksandar Nosov i Ivan Čekunov. Čim je počelo odbrojavanje, njih trojica su formalno preuzela na sebe sve poslove oko lansiranja. Minut pred poletanje, pošto je još jednim pogledom preleteo preko podataka sa instrumenata, Koroljev je poslednji put klimnuo glavom i Nosov je sa olakšanjem počeo da izdaje kratka, rutinska naređenja. Četvrtog oktobra 1957, tačno u 22:28, na zapovest Nosova, Čekunov je pritisnuo dugme za poletanje, aktivirano je 400 tona potiska iz svih pet motora 275 tona teške rakete i Sputnjik se, u oblaku vatre i dima, vinuo put kosmosa.

Iako je, gledano golim okom, izgledalo da se sve odvija prema planu, sitne funkcionalne greške skoro da su upropastile čitavu misiju. Zbog kašnjenja u paljenju motora, lansiranje je umalo obustavljeno. Drugi peh desio se posle samo šesnaest sekundi leta kada je otkazao sistem za ravnomerno pražnjenje rezervoara, zbog čega je potrošnja goriva bila prevelika i kvara na kerozinskoj pumpi tako da su se raketni motori ugasili jedan sekund pre planiranog vremena. Na sreću, odvajanje Sputnjika od nosača odigralo se bez greške oko pet minuta nakon poletanja tako da je prvi veštački satelit uspešno počeo da kruži oko Zemlje. Prva potvrda ubacivanja Sputnjika u orbitu došla je od inženjera i telemetrista smeštenih u kamionu nekih 800 metara od lansirne rampe. Međutim, Koroljev je tražio dodatne dokaze želeći da bude potpuno siguran. U limenoj utrobi Sputnjika nalazio se prost ali pouzdan radio-predajnik koji je na dve frekvencije emitovao jednostavan signal “bi-bip”. Jedino se njegovom uspešnom detekcijom mogao potvrditi definitivni uspeh projekta tako da su sve oči (i uši) bile uprte u konstruktora radio-stanice Vječeslava Lapoa.

IŠČEKIVANJE: Prvo se javila osmatračka stanica na Kamčatki i nedvosmisleno potvrdila prijem signala. Na ovu vest, bunker u kome se nalazila kontrola misije prosto je proključao od radosti. Koroljev s velikom mukom stišava oduševljenje svojih saradnika, upozoravajući ih da su drugovi sa Dalekog istoka možda pogrešno protumačili signal koji su primili. Tek kada i Lapo uhvati radio-talase sa Sputnjika, nakon njegove prve orbite oko Zemlje, slavlje može da počne. U bunkeru je nastala smrtna tišina, povremeno narušavana uzbuđenim disanjem prisutnih i sitnim pucketanjem u zvučnicima. A onda se začulo, isprva slabo, a zatim sve jače i jače veselo Sputnjikovo “bi-bip”. Sada je i Koroljev mogao da odahne: “Na ovaj dan čekao sam čitavog života”. Ljudi su od radosti počeli da se grle, smeju, ljube i plaču u isti mah.

Zbog pehova tokom lansiranja i preranog gašenja motora Sputnjik nije zauzeo predviđenu putanju, ali greška nije bila tolika da bi ugrozila uspeh misije. Minimalno rastojanje Sputnjika od Zemlje iznosilo je 228 km, dok bi u apogeju naraslo na 947. Parametri eliptične orbite bili su za nekih 80 km niži od planiranih što je dovelo do laganog gubitka visine usled intenzivnijeg kontakta sa atmosferom. Jedan obilazak Sputnjika oko Zemljine kugle trajao je 96.17 minuta, a telefon tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova okrenut je tek pošto je satelit kompletirao dve rotacije. Letelica je ušla u guste slojeve atmosfere i sagorela nakon tri meseca leta i više od 1400 kompletnih orbita oko Zemlje.

SKROMNOST: Reagovanja sovjetskih medija bila su iznenađujuće umerena, skoro zapanjujuće površna. “Pravda” od 5. oktobra u zabačenom uglu prve strane donosi hladni kominike državne informativne kuće TASS. U šturom tekstu od desetak protokolarnih rečenica bez ijednog konkretnog imena ili lokacije pominje se nekoliko oskudnih tehničkih detalja uz rutinski panegirik snazi sovjetske nauke, a čitaocima preporučuje da Sputnjik potraže dvogledom ili teleskopom na večernjem nebu.

Zapadnjaci su za dogadjaj saznali iste večeri na svečanom prijemu u čast Međunarodne geofizičke godine (1957/58), koji je u Vašingtonu priredila sovjetska ambasada. Brojni američki naučnici, izmešani sa svojim istočnim kolegama, diplomatama i špijunima nisu imali razloga za zadovoljstvo. Rivalski projekat lansiranja satelita pod nazivom “Vangard” (predvodnik) odavno je probio sve finansijske limite i vremenske rokove, bez opipljivog rezultata. Zabava se lagano odvijala u plesnoj dovorani na drugom spratu ambasade, da bi oko šest sati uveče Volter Saliven, prisutni novinar “Njujork tajmsa” bio pozvan na hitan telefonski razgovor. Šef vašingtonske filijale ga panično obaveštava da je TASS upravo objavio lansiranje Sputnjika. Saliven je u masi zvanica smesta potražio Ričarda Portera i Lojda Berknera, članove Međunarodnog komiteta za geofizičku godinu, i jedva im prošaputao: “Poleteo je!” Porter, inače crven u licu, sada je poprimio boju sveže uprženog ajvara, ali je Berkner sačuvao svoju urođenu južnjačku uglađenost i mirnoću. Pljesnuo je rukama i zamolio prisutne za malo pažnje kako bi mogao da se obrati svojim sovjetskim kolegama. Njegova čestitka bila je kratka, uglađena i sasvim iskrena. I dok su prebledelim i zatečenim Amerikancima počela da klecaju kolena i ispadaju čaše iz ruku, Rusi su poručili još votke. Kada je početni šok prošao, većina prisutnih se popela na krov ambasade, ne bi li golim okom pronašla Sputnjik na nebu (što je, naravno, bilo nemoguće). Jadni Amerikanci nisu ni bili svesni da im je satelit dva puta prošišao iznad glava i pre nego što su postali svesni da uopšte postoji. Idućeg jutra, na međunarodnoj konferenciji o geofizičkoj godini, šef sovjetske delegacije Anatolij Blagonravov objasnio je kolegama iz celog sveta detalje lansiranja.

PARANOJA: Sovjeti su potpuno potcenili utisak koji su svojim istorijskim poduhvatom ostavili na ostatak sveta. Amerikanci su odmah nakon saznanja da su Sovjeti poveli kosmičku trku zapali u masovnu histeriju. “Njujork tajms” je vest o događaju objavio već 5. oktobra, štampajući naslov ogromnim slovima preko svih pet stubaca prve stranice: “Sovjeti lansirali veštački satelit koji obilazi Zemlju brzinom od 18,000 milja na sat; sfera primećena četiri puta iznad SAD”. Druge novine imale su konkretnije apokaliptične vizije: “Sledeća stanica Mars”, “Zgaziće nas kao bubašvabe”, “Sovjeti lete ka Mesecu i Veneri", "Naša tehnologija inferiorna"...

Preterivanja je bilo i u Evropi. Tako britanski "Gardijan" tvrdi da Rusi imaju ogromnu prednost u pogledu raketne tehnologije dok francuski "Figaro" elaborira gorku pilulu za Amerikance "koji imaju malo iskustva sa poniženjima na polju tehnike”. Akutna paranoja potrajala je više od tri nedelje, sve dok radio-stanica ugrađena u Sputnjik nije ispraznila baterije i zaćutala. Amerikanci su godinama smatrali da širina dva velika okeana predstavlja dovoljnu zaštitu njihovog kopna od ruskih projektila, da bi sada dočekali da im svakih devedeset minuta iznad glave protutnji neuhvatljiva ruska “ptica trkačica” čije je “bi-bip” prosto paralo uši. Strah je naravno bio preteran, jer slanje šuplje konzerve od pola metra u kosmos nije isto što i precizno pogađanje ciljeva dalekih hiljadama kilometara, ali je povod bio dovoljan da se čitava nacija zagleda u sebe i zamisli se nad sopstvenim nedostacima i promašajima.

Prvi je na udaru, naravno, bio tadašnji američki predsednik republikanac Dvajt Ajzenhauer. Kriza sa Sputnjikom kod Amerikanaca je pojačala do tada već popularno uverenje da je njihov predsednik samo dokoni golf-igrač i stara dobričina koja ne mari mnogo za tekuće događaje. Republikanci su u prvim godinama hladnog rata bili u opoziciji, neprestano optužujući Harija Trumana za pobedu komunista u Kini i teške poraze u Koreji. Bila je to nova šansa za demokrate da istu medijsku artiljeriju koja ih je 1952. glatko oterala sa vlasti upotrebe ne bi li se ponovo vratili u igru. Guverner Vilijams, demokrata iz Mičigena, spevao je čitavu pesmicu o Sputnjiku i “poklonio” je svom predsedniku:

Ah, ti mala lopto, što jezdiš visoko
I veselo zviždiš iznad naših glava
Poruči planeti pod tobom duboko:
Crveno je nebo, a Ujka Sem spava.

Lider demokratske većine u Senatu Teksašanin Lindon Džonson saznao je za vest o lansiranju Sputnjika slušajući radio, tokom jedne od svojih čuvenih roštilj-zabava. Kasnije je ispričao da mu je nebo u tom trenutku izgledalo sasvim tuđe, kao posle japanskog bombarodvanja Perl Harbura. Iste crne misli morile su i njegovog saradnika Džordža Ridija koji je bolje od svih sabrao osećanja Amerikanaca: “Prosta je činjenica da Rusi više nisu tehnološki iza nas. Trebalo im je četiri godine da osvoje našu atomsku bombu, a samo devet meseci da naprave hidrogensku. Sada mi treba da stignemo njihov satelit."

LIKOVANJE: Sovjeti su munjevito shvatili kakav je strahovit efekat imao njihov uspeh na svetsku javnost. “Pravda” od 6. oktobra nije ni nalik svom skromnom izdanju od juče, naprotiv. Ispod naslova “Prvi veštački Zemljin satelit napravljen u SSSR-u” ređaju se neobjavljeni detalji čitave misije iz pera anonimnih komentatora, pošto su imena Koroljeva i njegovih sagovornika bila i ostala strogo čuvana tajna. Uredništvo se posebno naslađuje kurtoaznim čestitkama smrtnog rivala iz pera Džozefa Kaplana, predsednika Američkog nacionalnog komiteta za Međunarodnu geofizičku godinu. Štampane su, zatim, čestitke britanskog astronoma Lovela i poljskog akademika Novatskog koji je svoje pomalo poltronsko obraćanje sovjetskoj “braći” naslovio sa “Velika pobeda”. Pobedu, naravno, niko nije sporio. Štaviše, nije trebalo mnogo čekati pa da društveno angažovani pesnici opevaju celu Sputnjikovu epopeju. Ređaju se prigodni tekstovi: “Korak u budućnost”, “Istraživanje kosmičkih dubina”, štampaju se “redovi preletanja” Sputnjika iznad značajnijih svetskih gradova. “Pravda” ironično podseća Amerikance da ne propuste termin za susret sa Sputnjikom u Detroitu i Vašingtonu...

Bio je ovo pravi trenutak da se Amerikanci prisete svojih slavnih prethodnika koji su njihovu naciju učinili tehnološkim gigantom sveta. Ljudi poput Henrija Forda, Tomasa Edisona i Roberta Openhajmera usadili su u svoje sunarodnike osećaj industrijske i naučne superiornosti koju su Sovjeti svojim prvim kosmičkim poduhvatom opasno ugrozili. Počela je trka u kosmosu, trka u koju su se SAD uključile tek kada je takmac optrčao čitav krug fore. Rivalstvo bez premca u istoriji čovečanstva okončano je de facto tek kroz dvanaest godina Armstrongovim rečima sa Meseca: “Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo”. Veliki za čovečanstvo, a bogami najveći za Ameriku.

Hruščov

Kako je Nikita Hruščov kasnije sam priznao, ni on se nije proslavio sluhom za istorijsku veličinu Sputnjika: “Kada je lansiranje obavljeno, telefonom su mi saopštili da je satelit zauzeo ispravan kurs i da uveliko obilazi Zemlju. Čestitao sam svim inženjerima i tehničarima na njihovom izvanrednom dostignuću i mirno otišao da spavam.” U stvarnosti, bilo je još gore. Kažu da se Hruščov tokom telefonskog razgovora vidno dosađivao i zevao, igrajući se svojim papučama, a da je najbližim saradnicima vest prokomentarisao krajnje ironično: “Koroljev i njegove rakete...”

(Vreme #365)

Popular posts from this blog

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (II)

Od Aeroputa do JAT-a i Etihada (I)

Elektronsko-ekonomski aušvic